.... naslovna

.... psi

.... mačke

.... ptice

.... male životinje

.... galerija

.... svaštara

.... forum

Kanadsko rešenje problema napuštenih životinja


Autorka teksta:
Ketrin Louter, supruga kanadskog ambasadora u Srbiji, Mr. Roberta MekDugala.

U mladosti me ugrizao pas lutalica. To se dogodilo odmah nakon drugog Svetskog rata a psi lutalice su tada predstavljali veliki problem u gradu u kome sam živela.

Pre nego sam došla u Beograd, radila sam za humanitarnu organizaciju Otave [Ottawa Humane Society], koja je istovremeno azil za pse i šinteraj za glavni grad Kanade. Jedan azil i jedna šinterska služba pokrivaju grad veličine Beograda.

U njemu vlada tolika "nestašica" pasa za usvajanje da Otava ustupa prostorije za zbrinjavanje napuštenih pasa obližnjem mestu Nunavitu, odakle psi redovno stižu da bi bili udomljeni u porodicama iz Otave. Azil ima listu čekanja za pse i može zahtevati posedovanje dvorišta, osnovnu obuku poslušnosti i sterilizaciju kao uslove za usvajanje.

Ovako je danas u celoj našoj zemlji. Kako je to Kanada postigla?

 

Kada su "Humane Society" i the "Society for Prevention of Cruelty to Animals" osnovani u Kanadi, situacija je bila podjednako loša kao što je bila u Srbiji pre deset godina ili možda čak i gora. Kanada je imala nepregledna prostranstva netaknute prirode u kojima su životinje mogle da žive a da ih čovek nikada i ne vidi.

Prvi azili su bili loši i nehigijenski.

Dve glavne organizacije za zaštitu životinja su veliki deo svog vremena i energije utrošile u međusobnom nadmetanju.


Zvuči vam poznato?

Razlika je u tome da su posle rata, glavne organizacije za zaštitu životinja, Humane Society, SPCA, veterinarska udruženja i vlada složile da su usvajanje i sterilizacija jedini pravi načini za rešavanje problema napuštenih životinja koje pate. Neslaganja su ostavljena po strani a pažnja je usmerena na prenošenje zajedničkog stava svim Kanađanima.

Svi su radili na svoj način, ali je poruka bila ista: bolje je sterilisati ili kastrirati svog ljubimca nego izazvati patnju napuštenih ili neželjenih potomaka tih životinja. Plus dobijate više ljubavi i vernosti od zdravog mešanca iz šinteraja nego što ste ikada mogli i zamisliti.

Gradovi na taj način postaju model rešavanja problema tako što plaćaju organizacijama za zaštitu životinja da sakupljaju životinje, a takođe finansiraju i program sterilizacije. Veterinari su obučeni da promovišu sterilizaciju i da objašnjavaju prednosti mešanaca svojim klijentima. Mediji ustupaju prostor i vreme ovim organizacijama kako bi one mogle da prikažu svoje pse i mačke koje udomljavaju; štaviše, najpopularniji lokalni program je često baš taj Animal Shelter's show. Naravno, azili uvek insistiraju na sterilizaciji kao preduslovu za usvajanje.

Bilo je potrebno određeno vreme - ukupno oko 15 godina - da se promeni javno mnenje u Kanadi.

Danas, gradovi finansiraju lokalne azile da sakupljaju lutalice i da deluju kao predstavnici zakona u zaštiti životinja od zlostavljanja. Društva za zaštitu su danas u stanju da sakupljaju novac od zainteresovanih donatora i nadoknadu za usvajanje kako bi namirivali sterilizacije i veterinarsku negu pa danas većina ima stalno zaposlenog jednog veterinara.

Uslovi u azilima su odlični a usvajanje pasa i mačaka, kao i zečeva, zamoraca, pacova i ptica odlično ide. Čak i stare i bolesne životinje lako pronađu dom iz razloga što su Kanađani naučili da vide vrednost u svakoj životinji kao i da brinu o vrstama sa kojima dele prostor na kome žive.

Da li smo mi u Kanadi savršeni? Ne.

Mi smo se suočili sa postojanjem masovnih odgajivačnica a tamo je svakako više okrutnosti i nebrige nego što bi mi želeli. Međutim, kao što je slučaj sa azilima i veterinarima, imamo zakone koji su strogi i koji će biti još strožiji i koji dozvoljavaju da organizacije za zaštitu životinja, policija i savesni građani intervenišu kada primete zlostavljanje i nebrigu da bi zaštitili životinje pre nego je prekasno.

Došla sam u Beograd sa dve mačke, obe potiču iz azila. Jedna je bila napuštena kao mače i skoro uginula tokom kanadske zime. Sada je ona vladar u našoj zvaničnoj rezidenciji, izležavajući se na prozoru i promatrajući pse na ulici.

Druga je bila žrtva okrutnosti i nemara: mačor je bio slep od bolesti u trenutku kada smo ga usvojili. On sada vidi dovoljno dobro da može juriti vilinske konjice po terasi u slobodnim trenucima kada ne pokušava da izmami makar malo hrane od bilo koga ko uđe u kuhinju.

Naravno, Sve ovo je moguće i u Srbiji.

Sve što je potrebno je da zainteresovane grupe i pojedinci sarađuju kako bi izlobirali vlast i obrazovali stanovništvo. Da, potrebno jeste vreme ali će se isplatiti onog dana kada budemo čuli da ljudi govore: "Želim psa, kada je azil otvoren kako bih mogao da odem tamo i odaberem nekog?"

Prevod i obrada: Goran Ćatić

Komentari/pitanja

.... divljina

 

2003-2006 © Životinjsko carstvo