.... naslovna

.... psi

.... mačke

.... ptice

.... male životinje

.... galerija

.... svaštara

.... forum

Kako sam odgajio mladunce vrabaca

Ovo nije prvi pokušaj da odgajim divlje ptice bez njihovih roditelja. Prvi pokušaj je bio pre oko dvadeset godina što zapravo govori o mojim godinama. Naime tada je palo lastino gnezdo sa zgrade u kojoj sam živeo a koje se nalazilo na mom prozoru vise od godinu dana, ali se sada ne secam koliko tačno. Tada sam takođe pokušao da spasim ptice. Mali su napredovali i počeli da operjavaju. U početku sam hvatao muve, gliste, dok mi nije palo na pamet da im dam kuvano pileće meso. Meso sam držao u kutijici od filmova i nisam primetio kada se pokvarilo. Laste su se otrovale i uginule.

Ovoga puta, dvadeset i više godina kasnije, zbog radova na fasadi na svojoj kući morao sam da uklonim male goluždrave vrapčiće. Poučen ranijim iskustvom, pazio sam na higijenu hrane. Međutim u početku, prvog ili prva dva dana, hranio sam vrapce zrnima zita i hlebom. Žito sam ostavljao da proklija [24 do 48 sati u mlakoj vodi] a zatim ga dobro prao i davao im pincetom. Pomalo naporno. Zatim sam saznao da vrpci uništavaju larve insekata kada imaju mlade, a mozda i kasnije, pa sam zaključio da nije dovoljno da im dajem samo zrnevlje i hleb.

                

Pošto nisam mogao da trazim larve insekata, došao sam na ideju da im dajem i kuvano jaje. Pa oni su sastavljeni od istih materija kao i jaja i tu su valjda svi potrebni sastojci. Belance sam kidao na male komadiće i davao pincetom, a žumance mesio sa hlebom i od toga davao grudvice, u početku sa pincetom, a kasnije sa hemijskom olovkom. Na vrh mine hemijske olovke bih stavio komadić umešenog hleba sa žumancetom, gurnuo mladuncu u grlo, a zatim uvukao minu. Hleb bi ostao u grlu. Vodu sam davao sa pipetom. Kasnije sam došao na ideju da im dajem sveže nekuvano jaje pomešano sa hlebom i žitom. Ovoga puta sam samo dobro prao žito i nisam čekao da proklija. Ova specijalna prehrambena smesa je davana sa takodje specijalnom napravom.

Ne radi se o previše egzotičnoj napravi već o hranilici za ptice ručne izrade. Napravljena je od isečenog katetera u koji je sa jedne strane špric od oko 2,5ml a sa druge pipeta vrhom ubodena u kateter. Ovu širu stranu pipete gurnuo bih vrapcu u grlo i istisnuo sadržaj do pola napunjene pipete. Ovako bih mu napunio gušu koja se vidi kada je puna, naročito kada su goluzdravi. Guše umeju da im budu pomerene u stranu. Pošto sam počeo da dajem živo jaje koje je tečno, a i smesa nije bila previse gusta smatrao sam da ne treba da im dajem vodu.

[tekst se nastavlja ispod banner-a]

Marketing                                                                                    



Tako sam ih hranio oko tri dana. Pogrešio sam. Trebao sam da im dajem vodu. Ovo sam shvatio kada sam im posle tri dana ipak dao vodu [normalnom pipetom]. Kada su osetili vodu otvarali su kljuniće i tražili još i još. Popili su dosta vode. Kasnije su uzimali po malo vode. Oni najbolje znaju koliko im treba. Svakim danom se primećuje njihovo napredovanje. Od goluždravaca pa do momenta kada su operjali prošlo je nedelju dana.

         

Što se tiče smeštaja, prvo sam napravio veliko gnezdo od plastične kante od pet litara. Bilo je duboko i prostrano. u njega sam stavio nekakvu tkaninu, a vrapci tu negde u tkanini i ispod njih papirna maramica. Ovo je greska. Vrapci inace, i ako su se tek ispilili, odu do ivice gnezda i tamo ispuste izmet. Kad smo kod izmeta, poučno je pogledati i rukom uhvatiti izmet od vrabaca koji su tek odvojeni od roditelja. Tek da se vidi sta je normalan izmet. Da vrapci ne izbacuju izmet u gnezdu shvatio sam i prisetio se, kada sam vrapce premestio u plitku posudu od plastične kante i primetio njihov pokušaj da izbace zadnjicu van gnezda. Jedva im se vratila ova navika kada sam im konačno napravio manje i plitko gnezdo. Neće oni nikuda pobeći. U početku sam ih grejao sa lampom postavljenom iznad koja ima regulaciju svetla [kineska], a kasnije sam lampu postavio ispod dok se gnezdo nalazi na metalnoj mreži na koju je stavljena iskrojena plastika od kante. Kada je lampa odozdo mora se paziti jer je njen uticaj sada puno izraženiji. Paziti na mogućnost požara [ukoliko ovo zeli neko da primeni]. Toliko o tehničkoj strani odgoja vrabaca.

        

Evo nekih utisaka. Kada su mi se našli u rukama dobio sam neki roditeljski nagon i osećaj panike. Bio sam svestan da ovo nije lak poduhvat. Smestio sam ih kod mene u sobu. Hranjenje je moralo da se obavlja prilično često. Koliko često ne znam, ali svakako čim počnu intenzivnije da kukaju. Naravno da nisam bio u prilici da visim pored njih non-stop, ali sam ipak nalazio vreme da me ne čekaju dugo. Ujutru iako po prirodi nisam ranoranilac, nije mi bilo teško da ustanem ujutru u pet sati čim čujem njihove pozive. Znao sam da im život visi o koncu i da ja zapravo ne znam nista o njihovom odgajanju. Stavljao sam prst u gnezdo da vidim kakva je toplota u njemu, posmatrao izmet pa po njemu zakljucivao o ishrani. Smišljao načine za njihov smeštaj i način hranjenja. Oni su bili u neprirodnoj sredini i sa nekim ko je do juče mislio da treba da nabavi vazdusnu pušku i otarasi se tih napasti. Ovo tim pre sto su mi fasaderi rekli da vrapci umeju da izbuše i unište stiropor ako se ne premaze lepkom koji ide preko njega. Eto baš meni na nekim delovima stoji stiropor nenamazan lepkom i sav se nakostrešim kada ih vidim da se tu motaju.

Ne znam da li je istina što su mi fasaderi rekli ili ne, ali stiropor mi je ostao čitav. E sad mi je jos falilo da gajim ove "štetočine". Mora da sam poludeo. Posle ovog iskustva teško da ću opet da pomislim na vazdušnu pušku. U toku odgajanja uočio sam puno ljudskih osobina i reakcija i to neverovatno podudarnih. Prepoznao sam ponašanje deteta. Svaki mladunac je imao svoje osobine. Shvatio sam da su sva bića povezana sa puno sličnosti. Ovako majušna stvorenjca reaguju kao čovek. Oni znaju da tuguju, da se raduju, ljute, da kukaju. Ovako nabrojane osobine slabo ostavljaju utisak. Ovo se mora videti i doživeti.

U gnezdu je u početku bilo četiri vrapca. Jednom prilikom mi je, već prilično operjali vrabac, pao sa visine oko pola metra i nije više mogao normalno da stoji, kao da mu je nešto u glavi oštećeno pa sam morao da ga ubijem. Sada mi izgleda kao da će ostali uskoro da polete. Nećete mi verovati ali dva vrapca sam okupao sa blagim šamponom pošto su se ulepili od hrane koja mi je ispadala. Ovo je verovatno bilo traumaticno iskustvo za njih, ali mi je ostao utisak da su bili živahniji kada su se osušili. Sušenje se odvijalo tako što sam ih stavio u kesu koju je grejao kalorifer od 1000W. Nadam se da će postati nezavisni i umeti sami da se snađu u prirodi. Nemojte ih gađati vazdušnom puškom. Ako vam nekada neki vrabac bude sleteo na rame ili ruku, možda je to bas jedan od ovih.

Zoran Životić

Komentari



                                      

.... divljina

 

 
 

2003-2006 © Životinjsko carstvo