.... naslovna

.... psi

.... mačke

.... ptice

.... male životinje

.... konji

.... galerija

.... prezentacije

.... forum
                      Dani sa orlovimaorao belorepan



Copyright © 2006 Dragan Simić

Liga za ornitološku akciju - www.ptica.org



Neki posmatrači imaju neke ‘svoje' ptice, i za mene su to definitivno orlovi. Belorepani. Haliaeetus albicilla . Najveći orao Evrope, impresivno širokih krila i proporcionalno najkrupnijeg kljuna. Pošto sam u svojim ranim danima ptičarskim nekako shvatio da grabljivica koju viđam oko Beograda ipak nije suri orao Aquila chrysaetos već mišar Buteo buteo , našao sam se zbunjen kada me je moj tadašnji mentor, ornitolog Slobodan Puzović, po drugi put već pitao viđam li na Dunavu belorepane? Prvo sam sumnjao da on to testira moje znanje. Ma kakvi orlovi na Dunavu! Pa još pored Beograda? Ispostavilo se da je test pokazao moje neznanje.

 

I onda sam počeo da žudim za njima. Dakle tu ima nekih orlova? Pa gde su? Zašto ih ja nikad ne vidim? Počelo je jednog februarskog dana, desetak stepeni Celzijusa, Dunav miran kao ulje, u kajaku pokraj Ratnog ostrva uživam u toplim zracima sunca i brojim jato riđoglavih pataka Aythya ferina i liski Fulica atra. Komešanje jata, uzleću bez reda i smisla, ama šta im je, dovraga, pa još ih nisam prebrojao, kakav je to način…? Na šta to liči! Sada znam da je u njihovom uzletanju, u vrtlogu koji su napravile bilo itekakvog reda i smisla: haos je trebao da zbuni predatora, da mu u uskomešanom jatu oteža da odabere svoju lovinu. Jer u sledećem trenutku preda mnom je proletelo nešto krupno pred čim su se patke razmicale kao more pred Mojsijem.

Praznih kandži je ‘uzjahao' termal nad ostrvom, i kružio ne pomerajući krila, dobijajući postepeno na visini. Za velike ptice, kojima za postizanje visine treba dosta napora i utrošenih kalorija, termali su besplatni liftovi. I tako je moj prvi belorepan nestao u visini, nepomičnih krila, tek katkada kormilareći svojim sjajnobelim repom. Patke su ubrzo popadale po vodi, i samo po dobovanju srca, negde visoko u grlu, sam znao da svog orla nisam sanjao.

Narednog februara sam video dva odrasla belorepana naspram Dorćola (mladima je rep taman pa se lako razlikuju): u dva navrata su se uzajamno uhvatili za kandže i u letu napravili salto! Možete li zamisliti orlušine od pet kilograma i dva i po metra raspona krila kako se kovitlaju u vazduhu!

 

I sledećeg februara su mi orlovi pružili naročit prizor (viđao sam ja orlove i drugih meseci, ali su nekako ti zimski susreti bili posebni). Prethodnih noći je bilo po -10 C, sve stajaće vode u okolini su okovane debelim pokrovom leda, te se na otvorenoj reci uz Ratno ostrvo okupilo preko dve i po hiljade pataka. Niz maticu se nižu sante leda. I tako, brojim ja patke još jednom, kada odjednom sve uzleću. Dešava se to, neki alaski čun ih uznemirio…, ali ne, tada sve beže od plovila a sada su se uskomešale iznad santi… To sam već viđao!

Odvajam oko od durbina, mašam se dvogleda (zbog šireg vidnog polja) i mladi belorepan uleće u jato i grabi plen. Dok uzleće, vidim da lovina vec beživotno visi, momentalno ju je usmrtio kandžama. Za tren mi izleće iz vidnog polja dvogleda, i dok pokušavam da ga lociram, otkrivam odraslog orla, sjajnožutog kljuna, žućkaste glave i sjajnobelog repa na debelim ledom okovanom sprudu. Mladi orao je pokraj njega ali plen je već promenio vlasnika, i odrasli saginje glavu, pridržava ga kandžom, i kida kljunom.

Jednog sam zavejanog januara u Ključu, u istočnoj Srbiji (to je ona, konjskoj glavi nalik krivina Dunava), na putu pred sobom ugledao orla, mladog belorepana, kako saginje glavu da ruča. Zaustavili smo kola dovoljno daleko da nas orao toleriše, te dok on komada zgaženu lisicu, u kolima je trka: dvogled, foto aparat, otvaraj prozor, pazi sad… Trajalo je to nekoliko divnih minuta da bi se potom jedan automobil zaustavio pokraj orla (koji na to brže-bolje uzleće), vozač izašao i, pod točkovima vec spljoštenu i zaleđenu, lisicu ubacio u svoj prtljažnik. Nas četvoro razmenjujemo zgrožene poglede: ukrasti ručak gladnom orlu?! Koliko nisko neko može da padne?

 

Nisu svi dani sa orlovima vezani za led i zimu. Sećam se maja na Dunavu pokraj Smedereva, u potrazi za tamnošnjom kolonijom čaplji vozim duž nasipa, osmatrajući kroz otvoren prozor. Nešto leti ka meni, sinji galeb Larus cachinnans ? Dvogled i… orao ribar Pandion haliaetus sa ribom u kandžama! Tražeći pogodnu granu da sleti i pojede lovinu, leti pravo ka meni. Sve je veći i polako ispunjava vidno polje dvogleda. U deliću sekunde ga upola veća ptica napada ponirući skupljenih krila – belorepan! Da izbegne sudar, orao ribar naglo menja pravac i pri tom ispušta ribu, na šta se belorepan stušti za njom i uhvati je još u vazduhu. I dok belorepan odleće sa ribom, nesrećni ribar kruži nad mojim kolima, valjda mu treba neko vreme da se sabere…

Da li ste i sami poželeli da vidite belorepana? Ako jeste, obratite naročitu pažnju duž vojvodjanskih reka gde je široko rasprostranjen. Izuzimajući jedno gnezdo, južno od Save i Dunava se ne viđa.

Beograd je okružen sa čak četiri gnezdeća para i tu imate dobre šanse da ga uočite, naročito zimi kada lovi patke tamo između Ratnog ostrva i sportskog centra '25 maj'; mada su i u junu opažani iznad plaže na Adi Ciganliji.

Vest za kraj: Fond za zaštitu ptica grabljivica pokreće hranilište u Pančevačkom ritu, koje treba posebno da pomogne mladim pticama da izguraju prve zime i poveća broj jedinki koje će dostići polnu zrelost da i same nastave vrstu.

Joše nekoliko fotografija orla belorepana koje je napravio član našeg foruma Peđa možete pogledati OVDE


Komentari/pitanja



                                      

.... divljina

.... svaštara / vesti

2003-2006 © Životinjsko carstvo