Copyright © 2006 Dragan Simić
Liga za ornitološku akciju - www.ptica.org
Odrastamo uz ptice. Živimo uz njih. Teško da možete izaći iz svoje kuće a
da u narednih pet minuta ne vidite ni jednu pticu. Svuda su oko nas. Gotovo
je neverovatno koliko ih ne primećujemo.
Istini za volju, i one su trude da
ostanu što manje primetne, te se većina oblači u paletu smeđih tonova
uz dodatak sive (vrapci), u pretežno sivo (golubovi)
ili u sivo-crne kombinacije (vrane).
No, te brojne i upadljivije
vrste nas zavaravaju, čine da u šumi ne vidimo drvo i među brojnim vrapcima
ne primetimo senicu ili kosa. Samo u Beogradu, bez
prigradskih područja, je zabeleženo oko 120 vrsta ptica.
Tek jedan korak dalje, plavni šumarci i livade Velikog
Ratnog ostrva i Dunava oko njega privlače preko 190
vrsta. I nisu sve smeđih tonova, neke su vrlo upadljive.
A koliko ste vrsta vi videli?
Da li ste, npr., ikada videli
pticu bezmalo veličine gugutke (30 cm) ali nebeskoplavog
perja uz dodatke jarkožutog i crvenosmeđeg? Ne da se
mogu videti već se gnezde i unutar glavnog grada! A da
li ste ih možda videli? Verovatno niste. 'Vi gledate,
ali ne posmatrate,' rekao bi Šerlok Holms.
Pčelarica Merops
apiaster se iz Afrike vraća
u prvoj polovini maja, pa žuri sa gnežđenjam da bi
se u drugoj polovini jula počela okupljati u manja
jata i već od sredine avgusta seliti u Afriku.
Gnezdi
se grupno, u zemljanim odsecima u kojima kopa tunele
na čijem kraju polaže jaja. Odrasle ptice se tokom gnežđenja
zadržavaju u neposrednoj okolini kolonije. Viđa se po
nizijskim predelima, uglavnom na isturenim granama žbunova
ili po električnim vodovima koje koristi kao osmatračnicu.
Leti neobično, let može podsećati na ponašanje dečjeg
zmaja na blagom vetru ali i na aerobatiku lasta kada
se u vazduhu izvijaju u poteri za plenom, pretežno
osama i pčelama, takođe vilin konjicima.
Postoje dve
odvojene populacije koje se mešaju na zimovanju u ekvatorijalnoj
Africi: jedna evropska i druga južnoafrička. Dve populacije
su slične po broju ptica ali se razlikuju sezonama
gnežđenja i mitarenja. Da li samo time?
Postoje li neke
druge adaptacije na gnežđenje u različitim klimatskim
uslovima i drugačijoj vegetaciji? Pčelarice se u Africi
suočavaju sa manjkom hrane jer je u sušnim savanama
ona i malobrojnija i sitnija. Koliko jedna vrsta uopšte
može biti adaptivna? To pitanje je sebi postavila i
Isabelle Torok, pa se posvetila uporednom pročavanju
ptica u Francuskoj i u Južnoj Africi. Odgovori su iznenađujući.
U
Evropi pčelarice obično odgaje četiri mladunca, dok
je u Africi taj prosek jedan. To ne znači da su se
afričke ptice prilagodile pa polažu manje jaja, one
polažu isti broj kao i evropske, ali većina mladih
još u gnezdu umire od gladi.
Postoji i jedna neobičnija
razlika. U Francuskoj ptice leže na jajima između 21
i 28 dana, što je normalno za pticu te veličine. U
Južnoj Africi period inkubacije traje i samo 13 dana!
Možda je to adaptacija na nestašicu hrane? Iako možemo
da ponudimo odgovore zašto je to tako, ne umemo da
objasnimo kako to izvode, kako uspevaju da ubrzaju
razvoj mladunca u jajetu tako da se izleže za upola
kraće vreme?
Najzad, ako ste poželili da ih vidite,
sada (kraj juna – prva polovina jula) je najbolje vreme
za to. Mladunci su poveliki, zahtevaju dosta hrane
i teraju roditelje da budu aktivniji. I zato upadljiviji.
Po
Vojvodini se viđaju posvuda gde ima lesnih odseka za
gnezdo. U Beogradu postoje dve kolonije. Jedna je u
Novom Beogradu, po lesnim odsecima tamo gde Vojvođanska
ulica zavija pa postaje Surčinski put, a druga na Karaburmi,
desno od puta koji se od Rospi Ćuprije uspinje ka groblju
Lešće. Tu se nalazi više ciglana i pratećih kopova
ilovače koje su pčelarice nastanile.
Pčelarice u Surčinu
Mogu se posmatrati
i golim okom, ali ćete više detalja njihovog šarenog
perja uočiti i više i njima uživati ukoliko uzmognete
da ponesete dvogled. Jedna molba za kraj: ne prilazite
samim gnezdima, držite odstojanje da ne uznemiravate
ptice.
Zahvaljujemo se Katarini Paunović na ustupljenim fotografijama.
Komentari/pitanja
