.... naslovna

.... psi

.... mačke

.... ptice

.... male životinje

.... galerija

.... forum

.... prezentacije

.... oglasi

Rase pasa u 19. veku - 1. deo


==============================================================

Gravure, crteži i duborezi kao i opisi koje ćete videti u novom serijalu tekstova potiču iz "Ilustrovane istorije prirode (Sisari)" autora John-a George-a Wood-a, objavljene 1853. godine u Engleskoj..

==============================================================

            Rase pasa u 19. veku


Jedan od najboljih primera domestifikovanih pasa je tibetanski pas, životinja koja je svojim prvim vlasnicima podjednako bio koristan koliko i lep, istovremeno pokazujući nevidljivu antipatiju prema svim strancima, a naročito prema licu belog čoveka. Ovi ogromni psi su od strane stanovnika Tibeta uposleni kao čuvari kuća i stada, za šta ih njihova veličina i snaga čini idealnim. Neretko se dešava da stanovnici odlaze od svojih domova na duže vreme, putujući čak do Kalkute (preko 1000km), kako bi prodavali svoje proizvode, boraks (mineral), mošus, i druge artikle.

Tibetanski pas Za sve vreme boravka na putu, oni bi ostavljali svoje pse kod kuće kao čuvare žena i dece, poveravajući bezbednost svojih familija svojim četvoronožnim saveznicima. Hrabrost ovih ogromnih pasa nije tolika kao što bi njihova veličina mogla da ukaže, a osim na svom ličnom terenu, ne treba ih se plašiti, a čak i tada se mogu smiriti staloženim i odlučnim ponašanjem.

Nekoliko ovih prelepih životinja je doneto u Englesku. Boja im je najčešće potpuno crna sa neznatno svetlijom dlakom na bokovima i svetlo-smeđim delovima iznad očiju. Opuštena koža njuške im daje neobičan izgled, koji pojačava opuštena koža koja im i inače visi na skoro celom telu.


Velika dogaVELIKA DOGA je stanovnicima Engleske danas najpoznatija kao pratilac konja i kočija na putu, a kao posledica ograničenosti na taj prilično monoton način života, očekivalo bi se i da nije naročito inteligentna. Kako je u svojoj zemlji porekla (Danskoj) najčešće upotrebljavana kao lovački poenter, i kako odlično ispunjava taj svoj zadatak, ipak moramo zaključiti da ova životinja poseduje mentalne sposobnosti koje se mogu razviti ukoliko je vlasnik uporan.

U sklopu navika ove rase da prati kočije, popularno je zovu i kočijaški pas, a na konto dlake tačkaste bez pravilnih šara, dobio je i ne bas laskav nadimak "pudinga od šljive". Visina u grenenu je nešto viša od 2 fita (~61cm).



ESKIMSKI PAS (danas ga svi zovemo HASKI, prim. prev.), sa druge strane, provodi skoro ceo život vukući saonice ili noseći velike terete, i predstavlja praktično jedinu radnu i teretnu životinju u severnim delovima Amerike i okolnih ostrva. […] Eskimski pas je manji rastom od labradora, a visina mu je samo oko 22-23" (~55.8cm). Ima nešto vučje u ovom psu, što duguje obliku očiju, žbunastom repu i izduženoj njuški. Po svom liku, eskimski pas iznenađujuće podseća na svog vlasnika.  Boja je skoro uvek tamna braon-siva, sa ponekom tamnom prugom ili tačkom, dok je njuška crna. […] Ovi psi su sposobni da prelaze velike udaljenosti između ledenih područja severa i zabeležene su situacije kada su psi više dana za redom prelazili po stotinak km dnevno. Kapetan Peri, u svom poznatom "Žurnalu" napominje veselo da "ni pas ni vlasnik nisu upola civilizovani ili ukroćeni", dok je ovo prvo direktna posledica drugog.

Haski - eskimski pasEskimi ne gaje ljubav prema svojim psima dok jadne životinje ne pokazuju emocije prema svojim bezosećajnim mučiteljima, i ne pruža im se prilika da razviju mentalne kvalitete koje bez sumnje imaju u velikoj meri.
Kada ih odgaja brižljiv vlasnik, eskimski pas je veoma privržena životinja i pokazuje izuzetne mentalne sposobnosti. Eskimski pas je veći od engleskog poentera iako je njegova prava veličina nešto veća nego što to na prvi pogled izgleda, pre svega zbog relativno kratkih nogu. Dlaka je sastavljena od duge oštre spoljne dlake duge 8-10cm i vunaste pod-dlake koja štiti životinju od zimske hladnoće. Kada vreme otopljava, poddlaka opada i raste opet pred narednu zimu.


Bernardinac, pas sv. Bernarda[…] Alpski španijel, pas Svetog Bernarda, a najpoznatiji kao BERNARDINAC, svoje ime duguje poznatom manastiru u kome su ove veličanstvene životinje obučavane da koriste svoje izuzetne sposobnosti, što je njima i njihovim trenerima donelo svetsku slavu. Bernardinci su jedna od najvećih rasa pasa, i po veličini su  jednaki velikim mastifima.

Plemenit posao koji obavljaju ovi psi je toliko poznat da praktično nije ni potrebno opisivati ga. Odgajani u najsurovijem regionu Alpa, i naviknuti od rođenja na duboke snegove koji neprekidno tokom godine prekrivaju vrhove planina, bernardinci su najkorisnije životinje za otkrivanje nesretnih putnika koje bi savladala iznenadna oluja, ili bi se izgubili, upali u preduboke smetove, bili zatrpani lavinom ili premoreni od napora i hladnoće podlegli smrtonosnom snu. […] Kada pas otkrije ovakvu situaciju, on obaveštava svoje vodiče dubokim i snažnim glasom o stanju unesrećenih lica, i odmah zatim kreće da uklanja sneg koji pokriva nepomična tela. Kaluđeri, kada čuju oglašavanje psa, brzo polaze u pomoć povređenim putnicima a u mnogim slučajevima su na ovaj način sprečili gubitak života koji bi se svakako ugasili bez njihove pomoći. Kako bi pružili svaku moguću pomoć promrzlima i povređenima, mala pljoska sa žestokim pićem bi najčešće bila zakačena na ogrlicu psa.


Cunajvac, krvoslednik, pas, sv. HubertaOva izuzetna životinja (slika levo) nosi ime pas Sv. HUBERTA (u našoj zemlji, prim. prev.), a u originalu, na engleskom, je to kovanica od reči BLOOD - krv i HOUND - pas, tj. označava psa koji prati trag krvi u lovu ranjene životinje koja beži. (napomena: u našoj zemlji ih kinolozi zovu još i krvoslednici ili cunjavci). Veoma je redak u Engleskoj, pošto nema velike potrebe za njegovim sposobnostima. U "dobrim starim" vremenima ovu rasu su koristili za praćenje i hvatanje lopova koji su u tom periodu celu zemlju učinili opasnom za kretanje. Kradljivci ovaca koji su bili daleko češća pojava u vreme kada se ovakav prestup kažnjavao smrtnom kaznom, bi bili otkrivani uz pomoć super-osetljivog nosa ove rase. Psi bi, kada im se jednom pokaže koji miris da prate, nepogrešivo pronalazili i tumačili željeni trag od stotinu drugih sa kojima se taj njihov ukršta, a jedina prepreka bi im bila voda, ili krv namerno prosuta po samom tragu. Ovo bi ih zbunjivalo usled neuporedivo jačeg mirisa u odnosu na onaj slabi trag koraka begunca koga su inicijalno tražili.

Kada bi pas posumnjao da je begunac krenuo preko vode, on bi plivao napred-nazad, proveravajući svaki deo obale sa obe strane, gurajući nos u svaki list, grančicu ili penušave gomilice sitnog materijala koja bi plutao. U Engleskoj se pas Sv. Huberta najčešće koristi u lovu na jelene, pomažući lovcima da iz grupe izdvoje jednu životinju i da je drže na pravcu ispred lovca, da je usmeravaju i time daju priliku svom vlasniku da puca. Ukoliko jelen ne bi bio odmah ubijen, već samo ranjen, on bi povećanom brzinom bežao dok bi ga pratio pas koji bi u ovoj situaciji najbolje pokazao svoje sposobnosti. Vođen kapima krvi koji označavaju put ranjene životinje, pas Sv. Huberta ima lak zadatak da je prati, a uz malo upornosti na kraju sigurno dolazi do svog plena. Psi Sv. Huberta su inače prilično plahovite naravi i samim tim prilično opasne životinje za igranje sa bilo kim osim sa vlasnikom. Njihova želja za krvlju je jako velika i psi su toliko uzbuđeni kada stignu do svog plena, da će često držati svog vlasnika na odstojanju kada ih ovaj sustigne. Vlasnik bi tada bio upozoren tako nedvosmislenim režanjem da neće smeti da se približi sve dok pas ne zadovolji svoj apetit na lešu životinje koju je oborio. […]

Moderni krvoslednik nije ona životinja koja je bio u vreme kada se prvi put pominje u ranoj istoriji Engleske, rasa koja bi trebalo da je u međuvremenu nestala. Nekadašnji cunjavac je prema svim dostupnim informacijama, bio životinja jako osetljive naravi i samim tim opasniji za pratioca nego današnji pas. Boja čistokrovnog psa Sv. Huberta treba biti ujednačena, bela nije dozvoljena osim na vrhu njuške. Preovlađuju nijanse crne i tamno-smeđe boje. Rep psa je dug i zakrivljen, a po načinu mahanja životinja pokazuje svoj uspeh ili promašaj u lovu.


HrtTeško je zamisliti životinju koja je bolje sačinjena za brzinu i izdržljivost od rasnog primerka hrta. Njegove duge i vitke noge sa mišićima poput bičeva omogućavaju izuzetnu dužinu i brzinu koraka, njegova duboka i široka prsa daju prostor za rad velikih pluća, što ukazuje i na to da je sposoban za produžene napore. Njegov šiljat nos, zmijasti vrat i uzak rep koji se stanjuje ka vrhu su takvog oblika da omogućavaju najmanji mogući otpor vazduha kroz koji ovo stvorenje prolazi zaista velikom brzinom. Najčešća upotreba hrta, ako se to tako može nazvati, je za hvatanje zečeva u čemu ovaj pas prikazuje svoju neverovatnu brzinu i izdržljivost. Prirodno, čistokrvni hrt ne poseduje naročito čvrst karakter pa se iz tog razloga pronašlo rešenje u ukrštanju sa buldogom, jednim od najupornijih i najsnažnijih životinja koje postoje. Kao što se može pretpostaviti, direktan potomak hrta i buldoga je donekle neugledna životinja ali se daljim kontinualnim ukrštanjem sa čistokrvnim hrtom zdepasti oblik buldoga u potpunosti asimiluje u elegantniju životinju, dok tvrdoglava upornost ostaje u njegovoj prirodi. Uska glava i šiljast nos hrta su korisni pošto pomažu kretanje životinje uklanjajući prepreke u njenom prolaženju kroz atmosferu, ali joj uskraćuje najvredniju osobine - sposobost da prati trag. Njuška je toliko uska u odnosu na svoju dužinu da nervi nosne duplje nemaju prostora za pravilan razvoj, pa ovoj životinji prilično nedostaje moć dobrog njuha. Ista pojava se može videti i kod nekih drugih životinja.

Irski hrt
Irski hrt je izuzetno lepa životinja, ukupne dužine 4 fita (~120cm), i veoma snažne građe. Dlaka je svetlo-smeđe boje, i dosta je oštrija od meke dlake engleskog hrta. Ukoliko se ne uzbudi u žaru igre ili od besa, u pitanju je veoma mirna životinja; ali jednom razdražena, pokazuje odlučan karakter.

U ranijim vremenima, kada su vukovi i medvedi u velikom broju naseljavali šume Irske ovaj pas je korišćen u svrhu iskorenjivanja ovih životinja ali je broj ovih pasa u to vreme bio relativno mali.

U borbi, pas bi hvatao svog protivnika za vrat, i tresao ga snažno dok ovaj drugi ne klone. Jedan od irskih hrtova je dostigao veličinu od preko 150cm u dužinu, 72.4cm u grebenu i 89 cm u obimu.



Škotski hrt - skotski hrt Škotski hrt je još grublje dlake od svog irskog rođaka ali nije toliko krupnog rasta. Idealan primerak ove rase raste do 71cm u visinu i 86.4cm u dužinu. Postoji samo jedna vrsta škotskog hrta ali su neke linije nazvane jelenskim hrtovima a neke samo hrtovima. I jedni i drugi su, kao posledica jurenja jelena ili zečeva, vremenom postajali fizički prilagođeni za poteru jedne od ovih životinja što im je donelo i određene osobine pa bi ih to sve zajedno činilo neupotrebljivim u poteri bilo koje druge životinje osim one za koju su specijalizovani. Škotski jelenski hrt poseduje bolji njuh od običnog hrta i u poteri svog plena se oslanja podjednako na nos i oči. Takođe je interesantno da, iako koristi njuh u trku, glavu drži više iznad zemlje nego običan hrt, koji prilikom trčanja koristi samo oči za orijentaciju i praćenje.


Ruski hrtRuski hrt je takođe obdaren sposobnošću da trči prema njuhu, a i danas se koristi za istu namenu koju su irski hrtovi imali u ranijim vremenima. Mnoge šume Rusije su bile nastanjene velikim brojem divljih svinja, vukova i medveda, a ovaj snažan i jak pas je bio veoma koristan u borbi sa ovim životinjama.

Po veličini je sličan škotskom hrtu. Ne koriste ga isključivo za gonjenje velikih zveri več i za hvatanje jelena, zečeva i drugih životinja koje spadaju u kategoriju onih koje čovek lovi. Krzno ruskog hrta je gusto ali ne raste puno u dužinu.






[tekst se nastavlja ispod banner-a]                                                                                

Marketing                                                                                    


Persijski hrtOtmena i graciozna životinja koja je predstavnik familije hrtova u Persiji, vuče svoje korene iz izvora koji je skriven u magli istorije, a korišćen je za hvatanje brzonogih životinja od vajkada. Snažnih čeljusti, brzih i spretnih udova, persijski hrt (danas poznatiji kao saluki, prim. prev.) je odabran da se nosi sa brzim i hrabrim životinjama, divljim magarcima, sa ne manje brzim antilopama, kao i sa sporijim ali mnogo opasnijim divljim svinjama. Od navedenih životinja, najproblematičniji je divlji magarac pošto se instinktivno drži kamenitiih i planinskih predela, koji pružaju utočište neosvojivo za čvrste noge persijskih konja, i iz koga ga može isterati samo neko tako spretno stvorenje poput hrta. Divlji magarac je toliko neumoran i toliko hrabro korača kamenitim obroncima planina na kojima voli da obitava, da često uspe da pobegne, iako se obezbedi više pasa koji se puštaju da ga jure paralelno na različitim delovima terena. Za hvatanje antilope samo hrt nije dovoljan pa mu pomaže istrenirani soko koji je naučen da se uhvati za glavu životinje koja beži i da je mahanjem krilima ometa u trku i tako je načini lakšim plenom za hrta koji je prati. Plemstvo u Persiji strastveno upražnjava ovu neobičnu mešavinu sokolarenja i lova i rizikuje živote u klancima i među stenama koje bi zastrašili i duhove najhrabrijih lovaca na lisice. Kaže se da persijski hrt nije najbezbedniji pratilac, pošto ako ne uspe u poteri za plenom, ume da okrene svoju neiscrpnu energiju protiv svog vlasnika i da ga natera, poput Akteona, da potraži spas u begu, ili da, ako je srećniji, od svojih rogatih predaka sebe oslobodi od opasnosti udarcem svog mača. Ova rasa pasa je prilično mršava izgledom, uši su meke i paperjaste, nalik onima kod Blenheim španijela. Uprkos tome, u pitanju je jako i hrabro stvorenje koje se može bez straha meriti sa bilo kojim psom svoje težine.


Persijski hrt - saluki Teško je zamisliti veći kontrast u odnosu na persijskog hrta nego što je to italijanski hrt, malo stvorenje čije su glavne karakteristike nevelike proporcije i mršavi udova[…], nežan, drhteći, plahoviti italijanski hrt; tužna vrsta od ljudi od kojih je dobio svoje ime.
U stvarnosti, italijanski hrt je zapravo patuljasti primer pravog velikog hrta. Težina rasnog primerka italijanskog hrta ne sme da pređe 5kg, a neke odrasle jedinke u dobroj kondiciji ne prelaze 4kg.

Jedana od najsavršenijih pasa današnjice je težak samo 4.2kg i ima 35.5cm visine. Boja mu je ujednačeno crna. Činjeni su veliki napori da se italijanski hrt upotrebi kao lovac na zečeve ali su njegove čeljusti i izdržljivost toliko disproporcionalni njegovoj brzini da je svaki takav pokušaj propao. Mešanje rasa, italijanskog hrta i terijera, je napravila napredak, kombinujući izdržljivost sa brzinom, i donoseći pse koji su savršeno sposobni da sustignu, uhvate i drže zeca. U ovoj zemlji (Engleska, prim. prev.), italijanski hrt se gaji kao kućni ljubimac i pratilac čoveka, a klasifikovan je u grupu sa ostalim "toy" rasama, što ih stavlja u poziciju da se ocenjuju određenim proizvoljnim pravilima za boje i oblik, koji mogu psa jedne godine učiniti bezvrednim a isto tako mu doneti titulu savršenog već naredne...

Čak je i holandska manija sa raznim vrstama lala donela manje kapricioznih kriterijuma varijeteta nego što su oni koji se odnose na "tačke" na krznu toy rasa pasa današnjice. Recimo, ukoliko je stvorenje ujednačene boje, mora biti bez ijedne tačkice bele boje, a čak i najmanja bela fleka na grudima se smatra neoprostivim odstupanjem od savršenstva. Boja koja se trenutno smatra najpoželjnijom je zlatno-smeđa, pa tako beli i riđi psi obično zauzimaju poslednja mesta u ocenjivanju boja. Italijanski hrt je slatko malo stvorenje, živahno i elegantno, pa i privrženo onima koji znaju kako da mu osvoje srce. Čak i kod odgoja rase naših engleskih hrtova, ova mala životinja ima udela, i pažljivim ukrštanjem sa velikim hrtom, uklanja iz ove velike rase teške i glomazne oblike glave koje je donelo mešanje sa buldogom, i vraća novim generacijama hrtova elastičnost prvobitnih hrtova. Tradicionalno se gaji u Španiji i Italiji, i odatle uvozi u ovu zemlju (Englesku, prim. prev.) gde se promena klime toliko odražava na njihova pluća da su vlasnici primorani da ih čuvaju brižljivo umotane u toplu odeću tokom promenljivih meseci u godini.


Velika i lepa životinja koja nosi ime zemlje svog porekla je Njufaudlend i pripada grupi španijela, od kojih svi po svemu sudeći poseduju izuzetne mentalne sposobnosti i izvršavaju naredbe koji retko koja druga rasa ume da razume. U svojoj postojbini, Njufaundledski pas je sramotno tretiran, i koristi se kao tegleća životinja i primoran je da trpi veće napore od životinja koje obično padaju na životinje koje se koriste da nose robu ili vuku vozila. […]

Puno ovih plemenitih pasa podlegne od posledica zamora i izgladnjivanja, a mnogi od preživelih kasnije napadaju susedna stada čim počne leto, i kada ih budu oslobođeni svojih svakodnevnih muka.

U ovoj zemlji (Engleska, prim. prev.), međutim, njufaundlendski pas zauzima mesto koje zaslužuje, i predstavlja prijatelja i pratioca čoveka. Postoje dve vrste njufaundledskog psa, jedan je veoma velika životinja sa oko 81 cm visine druga, manjeg rasta, između 60 i 63 cm visine. Ova manja varijanta se nekada naziva i labradorom, a nekada psom Sv. Džona. Kada se ukrsti sa seterom, labrador daje rasu koju znamo kao retrivere. Veliki Njufaundlend se najčešće ukršta sa mastifom. Malo je pasa koji su više prilagođeni aportiranju od njufaundlenda.



U narednom tekstu ćete čitati odlomak iz iste knjige koji opisuje španijele, kokere, pudle, babete, psa lava itd...

Napomena redakcije:
Životinjsko carstvo online je protiv bilo kakve vrste lova i ribolova, pa naglašavamo da su svi citati iz gornjeg teksta koji se odnose na lov preneti u originalu, bez ikakvih izmena iz knjige

Illustrated Natural History (1853).

Pripremio Goran Ćatić

Komentari/pitanja


.... divljina

   
  Maya di Altobello
  Shadow of Aire
.Lionheart
[erdel terijer]
  Express Man Rezlark
 [patuljasti šnaucer]
  Big Band Rezlark
 [patuljasti šnaucer]
  Ivory Iv from Lipar Land [doberman]
   

2003-2011 © Životinjsko carstvo