Da li ste ikada čuli za uređaj ili program napravljen da koriguje problematično ponašanje pasa koji objašnjava i koliko su psi inteligentni i kako misle?
Većina kurseva i pomagala zapravo samo omogućavaju vlasnicima da "objave rat" svojim bespomoćnim kućnim ljubimcima. Veoma malo ili nimalo obzira se ne vodi o tome šta psi misle o ovim metodama. U stvari, polazi se od pretpostavke da psi uopšte i ne misle...tj. da samo reaguju na spoljne nadražaje `kao roboti`, ili da reaguju u zavisnosti od genetski predefinisanih "pravila".
Psima se retko kada priznaje sposobnost da probleme rešavaju "mozgom"; da analiziraju situacije, zamišljaju kako da manipulišu ili kontrolišu situaciju, kao i da tada preduzimaju smišljene radnje usmerene ka nekom cilju koji je unapred stvoren u psećem umu. Ukratko, pri se smatraju prilično glupavim, pa se tako sa njima i postupa. Ovaj koncept je, međutim, potpuno pogrešan.
Psi su pametni. Oni mogu, a najčešće i stvarno iskorišćavaju svog gazdu. I može im se, samim tim što većina vlasnika pasa nikada nije naučila da razmišlja kao njihovi psi.

a šta li tek sanja?

  Razmevanje ne-verbalnog načina razmišljanja pasa
Svi se ponekad zapitamo o čemu razmišlja naš pas. Ako se zapitamo naglas, i to recimo onda kada se bliži vreme za večeru a pas nas pritom posmatra sa iščekivanjem, mogli bismo reći sledeće:"Kladim se da Tipi baš sada misli - Kada li će moja večera?" Najverovatnije je zapravo da Tipi uopšte nema nikakve misli o tome "kada će večera biti spremna". Mnogo je verovatnije da Tipi zamišlja (ili "vidi" u svojoj glavi) reči i pokrete koje Vi najčešće činite pre nego što mu dajete da jede; kao na primer zvuk rečenice:"Hoće Tipi da jede?" Svo to mahanje repom i molećivi izraz očiju su tu da bi Vas stimulisali da izgovorite ove reči.

 

[tekst se nastavlja ispod banner-a]

Marketing                                                                                    

Nemogućnost pasa da izraze svoje misli kroz govorni jezik ne čini ih automatski i neinteligentnim. Čak ni ljudi ne razmišljaju na jeziku koji inače dobro ne govore. Na primer, tokom kratkog boravka u Japanu, ako niste znali njihov jezik od ranije, verovatno ćete usput "pokupiti" značenje nekoliko reči. Kada Vas neki Japanac ujutru vidi i kaže "Ohajo" posle nekog vremena ćete shvatiti da ga ne zanima odakle ste već da Vam želi "Dobro jutro". I pored toga Vi nećete moći da mislite na japanskom jeziku ukoliko ne ostanete tamo bar nekoliko meseci i naučite da aktivno govorite japanski. Čak ni štene rase Akita inu [koja potiče iz Japana] nikada neće naučiti da govori na tamošnjem jeziku jer glasovni organi pasa jednostavno nisu u mogućnosti da formiraju zvuke karakteristične za japanski jezik, kao ni za engleski, francuski, itd, itd. Mogućnosti psa što se tiče učenja jezika su ograničene na prepoznavanje značenja zvukova iz određenih reči. Srećom, psi veoma brzo uče zvuke koji su im važni.

Imajući ovo u vidu, kada nas Tipi "nagovara" na davanje večere bolje da zaboravite predstavu o njegovom navodnom razumevanju cele rečenice i umesto toga usvojite nejezičku predstavu mentalnih slika. Da bi Vam dalje ilustrovali ovaj pojam, podsetićemo Vas na to da većina "Tipija" kada traži večeru "šeta" pogledom od svojih vlasnika do mesta gde se večera sprema, tj. najčešće do kuhinje.

ne "padajte" na ovakav pogled...

Činjenice koje govore u prilog koncepta mentalnih slika
  Neka veoma upečatljiva istraživanja ukazuju da psi razmišljaju u okviru "čulnih utisaka": vizuelnih, zvučnih i mirisnih slika, itd. Ovo ne znači da kada su mirni doživljavaju video sekvence u svojim glavama. Ipak, oni, kao i mi, imaju sposobnost da kreiraju i doživljavaju određene slike, zvuke i mirise u svojim umovima. Naučni dokazi za ovu tvrdnju su prvi put došli iz Rusije i bili objavljeni u S.A.D. 1973 godine. Naučnik V.S. Rusinov je proučavao elektrofiziologiju mozga i imao je nekoliko pasa opremljenih elekrodama za snimanje moždane aktivnosti i radio odašiljačima koji su slali signale baznoj mernoj stainci. Kada su psi iz odgajivačnice doneseni u laboratoriju radi eksperimentalnih kondicionih testova, elektroencefalograf [EEG, uređaj koji snima električne impulse koje proizvode nervne ćelije u mozgu] je bio uključen kako bi snimio njihovu moždanu aktivnost. Isti postupak je ponavljan u isto vreme svakog dana, pet dana u nedelji. Jednog vikenda, sasvim slučajno, Rusinov je doveo u laboratoriju i grupu studenata i uključio EEG.

Lo, jedan od pasa koji je prema rasporedu imao predviđeno merenje EEG-a u toku nedelje, imao je moždanu aktivnost skoro identičnu sa uobičajenim talasima koje je "slao" u radnim uslovima, dakle u punoj aktivnosti! Kada je testiranje prošlo, moždani talasi ovog psa su se vratili na nivo uobičajen za stanje odmaranja. Nisam pronašla ni reč Dr Rusinova o tome da li su se psi i u odgajivačnici ponašali kao u radnim uslovima u laboratoriji. Najverovatnije je da nisu, ali jedna stvar je svakako sigurna - u poređenju sa ljudskim iskustvom u sličnim istraživanjima, psi su imali mentalni doživljaj samog postupka ispitivanja.

Preminuli poljski naučnik, Dr Jerži Konorski je naučio pse da balave i da očekuju hranu u svojim posudama kada bi se svetlo palilo. Ovo je činjeno na svakih nekoliko minuta. Međutim, posle nekoliko ponavljanja psi su balavili i gledali u svoje posude kao da u njima ima hrane iako svetlo nije paljeno. Konorski je sebi dozvolio da zaključi kako su psi halucinirali i u vezi nadražaja [svetlo] i u vezi nagrade za balavljenje [hrana]. Nesumnjivo je da se nešto događalo u mozgovima pasa što ih je nateralo da se ponašaju kao da se svetlo zaista palilo.

Neki ljudski primeri
  Pre nego što nastavimo u vezi pasa, uzmimo obzir neke aspekte našeg "umnog oka" [mind`s eye] kako je ga naziva Konorski. Zamislite sledeću situaciju: sastajete sa voljenom osobom u prepunom restoranu. Stižete tačno na vreme i sedate za sto blizu ulaznih vrata. Prolazi 15 minuta ali osoba se ne pojavljuje. Počinjete da se pitate da li će uopšte stići. Počinjete da posmatrate ljude koji se približavaju vratima sa spoljne strane. Ubrzo posle toga skoro svako ko iole podseća na osobu koju čekate samo što Vas ne dovede do toga da je glasno pozovete. Kako postajete zabrinutiji i nervozniji skloniji ste da pomešate neznance sa osobom koju čekate. Kada ona ili on konačno stigne, prijatnost i olakšanje koje osećate se često mešaju sa blagom neprijatnošću. Postajete nesigurni...pojavljuju se kontradiktorna osećanja u vezi budućeg sastanka, itd.

Skoro svako ima mentalne "slike". Često je dovoljna i sama pomisao na voljenu osobu pa da se zamisli njena slika. Ovo se takođe odnosi i na zvuke i mirise.* Pomislite samo na svoju omiljenu melodiju i često ćete moći da je čujete u svom "umnom uhu". Ovo su pozitivne slike. One su emocionalno prijatne. Na drugoj strani skale, i samo potsećanje na neko grozno iskustvo može izazvati ne samo vizuelne slike već i drhtavicu.

*Postoje podaci prema kojima su američki starosedeoci Indijanci sa sobom nosili male količine izuzetno jakih mirisa koje bi pomirisali kada bi se dogodio neki veoma važan događaj koji bi želeli da mnogo vremena kasnije "vrate" iz sećanja tako što će ponovo pomirisati isti taj miris.

sledeća strana>>

   

 

© 2003-2006  Životinjsko carstvo