....naslovna strana

....pretraživanje

Blago Tibeta

Ako na Tibetu potražite tibetanskog terijera, španijela ili dogu - nećete ih pronači. Nije da ove rase ne postoje ili da ne potiču sa ovih prostora, nego ih niko ne poznaje pod tim imenima! Osim toga, tibetanski terijer nema ništa zajedničko sa britanskim ili bilo kojim drugim terijerom, a ni tibetanski španijel sa britanskim ili američkim.
Kaže se da su Tibet i tibetanski psi kalup i ključ za dve velike grupe pasa - doge i ovčare. Kalup, jer se veruje da proizilaze od istih praroditelja a ključ jer je tipizacijom tibetanskih pasa formirana baza za razlikovanje molosa, od kojih su pastirski psi, a kasnije kao posebna grupa - ovčari.


ši cu, najmanji tibetanski pas

U Aziji su Englezi zatekli tri po veličini različita ovčarska psa. Najmanji od njih poznat je kao ši-cu, srednjeg su meštani zvali lasa-apso, a najvećeg među njima Britanci su nazvali tibetanski terijer. Prvi opisi standarda izašli su iz pera ser Lajonela Džejkobsa krajem 19. i počletkom 20. veka, ali nisu uneli neku novu jasnoću u razlikovanju ove tri, pre bi se moglo reći varijante, nego rase. Ovi psi duboko u srcu nose instinkt ovčara. Kako inače objasniti da pas koji iz doma po prvi put istrčava u prirodu, počinje da se kreće kružnom putanjom, tako tipičnom za ovčare, tobože lajući na ovce koje nikada nije ni video. Upravo svoje najbolje osobine - veseli karakter, živahnost, pokretljivost i druželjubivost, ove životinje nose kao nasleđe.


lasa apso

»Dugokosi« tibetanski terijer
Reč je o psu srednje veličine, duge dlake koja podseća na ljudsku kosu i predstavlja pravi ukras. Dlaka ima dvostruku ulogu - greje ga u hladnim danima i čuva od pregrevanja tokom leta. Voda se niz nju sliva tako da se i suši brzo.
Iako mu dlaka prekriva oči, štiteći ih od beline snega zimi i od sunčevih zraka u dugim letnjim danima, ovaj pas odlično vidi. Ako poželite da mu pomoću ukrasnih traka uklonite dugu dlaku sa očiju, znajte da mu to kasnije može prouzrokovati problem. Ukoliko imate već odraslog psa, nemojte mu oslobađati oči jer mu možete ugroziti vid. Njegove oči navikle su na polumrak i iznenadno izlaganje svetlosti može biti opasno.
Temperamentan je i brz, ali ne i divalj. Odličan je drugar za izlete jer obožava prirodu, a voli i decu. Pouzdan je i neustrašiv i nema `nevolje` u koju se neće upustiti. Može se reći da je emotivan, jer veoma teško podnosi porodične `skandale`, a ako u kuću dolazi novi član, bilo da je reč o bebi ili novom ljubimcu, budite sigurni da će ga srdačno dočekati.


[tekst se nastavlja ispod banner-a]                                                                                

Marketing                                                                                    


Ako izaberete tibetanskog terijera budite spremni da mu se potpuno posvetite, jer traži nepodeljenu pažnju. Preživeće on i ako ga ostavite samog čitav dan, ali zato kada se vraćate budite spremni da to nadoknadite šetnjom, maženjem i igrom.
Nagradiće vas razigranošću, spremnošću da vas odbrani i inteligencijom.

Tibetanski ovčar – drevna rasa
Osamdesetih godina prošlog veka, obilazeći Tibet, prirodnjaci Alfonso Bietolini i Đanfranko Braki sasvim slučajno su otkrili tibetanskog ovčara. Na visini od 5200 m, u blizini sela Džangze, pažnju im je slučajno privukao pas kakvog do tada nisu videli. Pas je čuvao nomadsku naseobinu. Kada su se približili na stotinak metara počeo je tako besno da laje da im je strah sledio kosti, mada je postao sasvim krotak kada su se pojavili nomadi. Ovaj »gigant« bio je visok oko 90 cm i težak oko 90 kg. Imao je snažne šape, blago savijen rep, i dlaku srednje dužine, boje mahagonija, sa tamnijim nijansama.
Vrativši se u Italiju, sa fotografijama ovog veličanstvenog psa, potražili su pomoć kinologa. Zaključak je bio jednoglasan - radilo se o tibetanskom ovčaru koji je rodonačelnik savremenih ovčara, rasi za koju se do tada verovalo da je odavno nestala.

slika levo  - u nedostatku odgovarajuće fotografije, donosimo crtež tibentanskog ovčara

Priča o tibetanskom ovčaru liči na legendu koja se prepričava od davnina. Ovaj pas spominje se još u sanskritskim tekstovima starim 5000 godina. Njegovu siluetu možete videti na asirskim bareljefima u Nineviji. U Evropu su ga doveli Feničani, kod Asiraca je korišćen kao službeni pas, a Grke i Rimljane je pratio na konjskim trkama. Tibetanski ovčar bio je i uz Aleksandra Makedonskog za vreme njegovih pohoda, a njegovu snagu su opisivali i Marko Polo i Aristotel, opisujući ga kao "ljutog borca".



Bliski potomak tibetanskog ovčara – tibetanski mastif

Vekovima je bio saputnik naroda u Centralnoj Aziji, kroz pohode, ratove i seobe, prirodne nepogode i surove klimatske uslove. U 19. veku jedno istočnoindijsko društvo rešilo je da prenese tibetanske ovčare u Evropu, ali su klimatski uslovi po njih bili fatalni. Od tada im se trag polako gubi. U Evropi su od njih ostali samo crteži. Kinolozi su tvrdili da tibetanski ovčari sigurno još uvek žive u oblasti Kašmira, Nepala i Butana.
  Zahvaljujući dvojici italijanskih prirodnjaka, danas smo i sigurni da je tako.

Jasmina Knežević

Komentari

   

 


....nestali     ....ko je autor
....kućni ljubimci     ....usluge
....ekologija     ....kontakt
....divljina     ....saradnja
....forum     zahvaljujem se....
....saopštenja     ....adrese
....galerija    
   
   
   
   
   

2003-2010 © Životinjsko carstvo