.... naslovna

.... psi

.... mačke

.... ptice

.... male životinje

.... galerija

.... svaštara

.... forum

.... prezentacije

Maja Šparovec - agility instruktor



                                                                                Maja i Shade


Ubrzo posle objavljivanja našeg teksta na temu psećeg "sporta", discipline koja se u svim zemljama jednostavno zove agility, primili smo email od Maje Šparovec, instruktorke agility-a koja od nedavno živi u Beogradu. Kako stvari stoje, izgleda da ćemo i brže nego što se moglo očekivati, u našem gradu imati pravi agility poligon i školu. Evo šta kaže Maja o svojoj ljubavi prema psima:

- Još od malih nogu sam "luda" za psima. 1986. sa mojih 6 godina su me roditelji odvezli na izložbu pasa u Ljubljani. Tamo sam dobila svoju prvu knjigu sa opisom svih pasmina. Naravno da nisam još znala čitati ali sam slike gledala do besvjesti. Kad sam naučila čitati znala sam opise iz knjige za više od 200 pasmina. Ta knjiga je kao nova samnom već 19 godina. Retko se dogodi da prođe pas a da mu neznam pasmine.

- Krajem ‘89 se mi je ostvario životni san. Selili smo se u kuću i pa sam dobila svog prvog psa - Laru, kuju njufaundlend-a. Ono na šta nismo mislili se dogodilo i Lara je uskoro imala više kg nego ja. Za školu ili obuku pasa nismo ni čuli. Doma sam imala sve knjige o psima koje su bile prevedene na slovenski jezik ali Lara bi u šetnji išla kamo joj je volja. 1991. smo je na molbu uzgajivača Otona Fanturja prijavili na izložbu. U ring ju je izveo on i primjetila sam da se Lara potpuno drugačije ponaša. Bila je mirna, samopouzdana.


                                                                                                                          Maja i malinoa Ilex


- 1992. smo je parili i tada sam se prvi put srela sa štencima. Najvise me fasciniralo njihovo ponašanje i razvoj. Kako su rasli i usput učili. Kada sam čitala knjige o dresuri uvek bih nailazila na davilice i guranje guze prema dole. Majka Lara je znala sve ih to naučiti i bez toga. Shvatila sam da je nesto slično sigurno moguće i između čoveka i psa. Ubrzo potom se u našem kraju otvorila škola za pse. Bila sam najmlađi učenik sa najvećim psom. I jedina koja nije imala službenu pasminu. Branka Hobič, vlasnica škole, je imala strpljenja za nas dvoje. Kada se samo sjetim kako smo učili komandu “pored”. Svi u jednom redu, deset njih krene a Lara se baci na leđa i traži maziti. I posle nekoliko treninga, izgledalo je da nema pomoći.
Onda je došao dan D. Sada mi je žao što tada nisam bila svjesna šta to znači za mene i zapisala datum. U kuhinji sam pekla palačinke i Lara je bila naravno pored mene, praveći lokvu bala u želji da dobije komad testa. Uzela sam komad palačinke i rekla "sedi". Ne samo da je sjela. Sa brzinom svetla se zalepila za pod. Nisam mogla verovati. Uzela sam drugi komad i rekla "lezi". Kao tepih je ležala usred kuhinje. Sledeći dan smo išle na tečaj u školu. Opet svi u redu i treniramo "pored". Ovoga puta se Lara nije bacila na leđa. Krenula je korakom školovanog psa! Tajna je bila brzo otkrivena - salama u mojoj ruci. Na ispit nismo nikada išle. Meni je bilo najbitnije da je Lara htela da radi. Tek 1997. godine sam na seminaru čula ime toga sto se onoga dana desilo u mojoj kuhinji - pozitivna motivacija.

[tekst se nastavlja ispod banner-a]                                                                                

Marketing                                                                                    


- '91 u Sloveniju dolazi agility i ja odlazim na svoju prvu utakmicu. Bila sam oduševljena. Kako su psi svih veličina i rasa išli preko prepreka! Bez povodca, bez ogrlice, samo pas i čovjek. Nikakve agresije, sile, vrištanja. Samo harmonija između dva živa bica. Znala sam da je to to.


                                                                                                                        Maja i Shade u akciji


- Moj prvi agility pas bilo je žensko štene mešanca nalik labradoru koje sam usvojila 1993. Doggy, kako smo je nazvali, naučila je kompletan agility program. Krajem `94 nabavila sam Shade, border kolija, najpopularniju rasu u agility-ju. Shade je bila prvi border collie u Sloveniji tako da mi sa vlastitim iskustvima nije imao tko pomoći. Odmah sam videla razliku između Doggy i Shade. Border je fenomenalan pas ali treba pametnog i iskusnog vlasnika. Bilo kakve greške ili nesigurnost nisu dozvoljene. '97 sam išla na prvu utakmicu i doživela katastrofu. Postala sam svjesna da agility nisu prepreke. Da je agility daleko od toga što sam ja radila sa svojim psom. Shvatila sam da je to način zivota i neprestano usavršavanje naučenog. Da je to ozbiljan sport u kojem te do pobjede dovodi puno zabave. I da se mi jos više sviđa nego što sam mislila. Promjenila sam klub i počela od početka sa novim načinom rada. Uspjehi nisu izostali iako nije bilo moguće u potpunosti popraviti napravljene štete. Počela sam se sve ozbiljnije baviti agility-jem, odlazila sam na svjetska prvenstva, seminare i utakmice u Sloveniji, Hrvatskoj, Belgiji i Francuskoj i tako imala čast upoznati i dobiti savjete od najboljih trenera i svjetskih prvaka. Zbog selidbe sam promjenila 4 kluba što mi je na početku jako smetalo. Danas znam da mi je bila to odlična prilika upoznati različite načine rada i treninga na vlastitoj koži. Shade je u svojoj karijeri pobjedila na nekoliko utakmica. Naš najveći uspeh je 7. mesto između više od 100 pasa sa stvarno velike utakmice u Belgiji gde se skupe svi. Moj san ipak još nije ostvaren - biti član nacionalne reprezentancije.


2001. sam si kupila vec odraslog i napola natreniranog muzjaka malinoisa koji se zvao Ilex. Bio je to fascinantan pas iz odlicne radne linije. Sa njim je bio pravi raj trenirati. Kako je za belgijske ovcare znacajno smo se stalno prepucavali tko je jaci ali bio je to uzitak raditi sa njim. Sa njim sam neko vreme trenirala i rad ali taj sport je malo previse agresivan za mene.

- Prošle godine je u našu kuću konačno opet došlo štene - Zibeline - kujica bearded collie-ja. Ovo predivno stvorenje je iz uzgajivačnice Stars at Sea iz Slovenije i mogla bi reći da je ona našla mene. Ziba je moja najveća nada isto kako je pre deset godina bila Shade. Sa svojih 9 meseci na izložbama već blješti kao princeza, šta ćemo napraviti u agilityju tek ćemo videti. Planovi su veliki i verujem da rezultati uz strpljiv rad i puno ljubavi neće izostati.

- Oktobra 2004 moj dečko i ja se selimo u Beograd. Trenutno sam u fazi traženja dobre lokacije i ustanavljanja kluba. Kaizen Dog Club, kako će se zvati, ime je dobio po japanskoj reči kaizen koja znači konstantni napredak u malim koracima. Isto je sa radom i obukom pasa. Psi imaju mozak i žele raditi. Za njih je najgore da su celi dan u predivnom vrtu ali neznaju šta bi sami sa sobom. To je smrt za njihovu dušu. To je jedan od razloga što je agility u svetu izuzetno popularan sport. 2-3 puta nedeljno sa psom na poligonu gde se i pas i vlasnik opuste na svežem vazduhu, natrče i sve to u družbi ljudi koji vole biti tamo.


                                                                          Shade na takmičenju


- U mojoj školi će svi biti dobrodošli. U planu imam seminare za buduće vlasnike pasa. Tu ima toliko informacija koje odlučuju da li će pas završiti kao lutalica ili će biti ponos svog gazde. Zatim igraonice za štence starosti od 2 meseca, dobu u kome se napravi najviše grešaka. Pas ide od mame i ako nema zdravih i pozitivnih kontakata sa psima nikada ne nauči komunicirati sa drugim psima. Mala škola je za štence od 4-5 meseci gde se uče osnovne komande mada se najviše vremena provodi u igri i vaspitanju vlasnika. Poslušnost dođe na red malo kasnije kad su psi već zreliji a vlasnici iskusni. U planu je i program za odrasle pse bez ikakvog znanja i u većini primera sa težim ili lakšim problemima. Seminar ću nameniti i budućim izlagačima. Najviše vremena ću ipak nameniti agility-ju. Sve će se raditi u malim grupama (max 6, 7 pasa).


                                                                                                        Zibeline, mlada nada


- Moje abicije u vezi agyja idu malo dalje od samih tečajeva. Nadam se da ćemo što prije početi sa utakmicama i seminarima. Prepreke i rekviziti su po preporuci časopisa "Moj pas" već u izradi..

- Agility je u prvoj redu način rada blizak psu. U njemu nema mesta za grubost, silu i agresiju. Psi ne samo da rade bez povoca nego rade i bez ogrlice. Rade zbog toga jer žele raditi. Pas i vlasnik koji ne funkcionišu kao tim neće nikada ništa napraviti. To je odlična prilika da vlasnik još više upozna svog psa.

- Svesna sam problema lutalica koji nije lako rešiti ali problemi nastaju najčešće zbog odnosa ljudi prema psima. Svaki dan kada šetam svoje pse srećem djecu koja se plaše pasa. Mislim da strah od ovih dragih životinja nije nikome potreban. Ali jasno mi je i to da se mi ljudi plašimo stvari koje ne poznajemo. Sigurna sam da je najveća odgovornost na nama vlasnicima. Ako moj pas ne skače po ljudima, ne puštam ga samog po komšiluku, za njim skupljam izmet i još hiljadu sitnih ali itekako bitnih stvari, mozda će i majka onog preplašenog deteta razumeti da je pas puno više od lutalice koja je napala susjeda. Nadam se da će moja škola staviti pozitivan kamenčić u mozaik slike koju svaki dan stvaramo svi zajedno. Kamenčić koji se zove “za bolji suživot”.

Svi zainteresovani, tako za obuku ili bilo kakvu pomoć, mogu kontaktirati Maju Šparovec na telefon 011 25 41 200, mobilni 064 365 44 24 ili e-mail leangipima@gmail.com

Komentari



 

.... divljina

 
 

 
 

2003-2010 © Životinjsko carstvo