Da li ste se ikada upitali kako su pas
i maćka postali verni pratioci čoveka i njegovi prijatelji?
Tekst što sledi predstavlja mali hronološki pregled kako
je do toga došlo, odnosno kako je do toga moglo doći.
Na početku ćemo se ukratko osvrnuti i
na pretke domaćeg psa kao i na njegovu domestifikaciju
pre svega iz razloga što su pas i mačka jedine domaće
životinje koje čovek ne koristi na "uobičajen"
način [ne računajući tu neke zaista neobične izuzetke
na dalekom istoku]. Razna istraživanja na polju genetike
i anatomije, kao i komparativna ispitivanja ponašanja
i artikulisanja potvrđuju tezu da je vuk direktan predak
psa. Vrlo je moguće da je na različitim prostranstvima
u isto vreme [ali nezavisno], čovek pripitomio vuka i
da su razne biološke podgrupe doprinele njegovom razvoju
u pravcu stalnog pratioca čoveka. Znatno ranije nego sa
mačkom, čovek je prema svojim potrebama počeo sa selektivnim
uzgojem pasa. Ne zna se sasvim pouzdano kada je vuk pripitomljen,
ali arheološki nalazi nedvosmisleno potvrđuju da ga je
čovek pripitomio pre bilo koje druge životinje. Krajem
poslednjeg ledenog doba, pre oko 12.000 godina pas je
već živeo sa čovekom.
Mačka je bila pripitomljena znatno kasnije.
Potreba za njenim prisustvom pojavila se tek pošto se
čovek odrekao svog nomadskog života, kada je počeo stvaranje
naseobina, obrađivanje zemlje, ubiranje i čuvanje ubranih
plodova. Naime, zbog tih zaliha hrane u neposrednoj blizini
čoveka došlo je do razmnožavanja raznih štetočina kao
što su glodari, gmizavci, insekti itd. Divlja mačka koja
je živela u okolini našla je, sada u blizini čoveka, plen
u izobilju. Korist je dakle bila obostrana: mačka je dolazila
do hrane vrlo lako, a čoveku je odgovaralo što je nepoželjno
razmnožavanje štetocina bilo suzbijano. U to doba, pre
oko 8.000 godina nastala je populacija poludivlje mačke.
[tekst se nastavlja ispod banner-a]
Marketing
Pretpostavlja se da je mačka u potpunosti
pripitomljena pre oko 4.000 godina. Egipćani su
bili prvi koji su spoznali njenu vrednost kao prirodnog
neprijatelja štetočina kojih nisu mogli da se oslobode
bez njene pomoći. Mačka je u religiji Egipćana kotirala
veoma visoko. Važila je kao personifikacija boginje Bastet,
a samim tim je bila i predmet obožavanja.
Bastet , lokalna boginja doma
i porodice iz grada Bubastis [levo]
Bastet je najčešće predstavljana kao macka koja
sedi
Postoji priča da je Faraon proglasio
mačku za polubožanstvo da bi tako sve mačke u Egiptu postale
njegovo vlasništvo. Svako čija je mačka do tada bila,
bio je dužan da se o njoj preko dana brine, dok je nocu
mačka imala zadatak da faraonove žitne komore oslobađa
od štetočina. Povrediti ili ubiti mačku, čak i nenamerno,
značilo je biti osuđen na smrt. Kada bi mačka uginula
prirodnim putem, bila bi mumificirana i
sahranjena sa svim počastima jednog bozanstva. Ne zna
se koliko je to predanje tačno, ali je evidentno da je
samo pri arheološkim iskopavanjima Beni-Hasana pronađeno
preko 300.000 mačjih mumija, znatno više nego ljudskih.
Iako je bilo zabranjeno izvoziti mačke iz Egipta,
ipak se nije moglo sprečiti da poneka nađe put u neku
drugu zemlju. Tako je nastanila prvo sredozemlje, a posle
i celu Evropu pa i ostali deo sveta. U to rano doba svog
zajednickog života sa čovekom, koji je potrajao više od
dve hiljade godina, mačka je svuda bila veoma cenjena.
Jednostavno, čovek je bio fasciniran njenom lovačkom veštinom
od koje je imao toliko koristi.
Srednji vek nije bio samo najcrnje doba
u čovekovoj istoriji, već je i za mačku značio skoro totalno
istrebljenje. Na lomačama inkvizicije nisu goreli samo
politicki protivnici i žene proglašene za veštice već
i satanizovane mačke, najčešće crne. Kako je mačka uspela
da preživi ovo nemilosrdno doba sigurno može da zahvali
samo sebi, svojoj sposobnosti da opstane i bez čoveka,
svom instinktu da se povuče i
skloni u momentu opasnosti. Posledice za čoveka bile su
kobne. Naglo razmnozavanje štetočina, naročito pacova,
uslovilo je u istoriji nezapamćenu epidemiju crne kuge.
Ova, u to vreme smrtonosna bolest, prenosi se u prvom
redu ujedom buve, koja bakteriju Yersinia pestis ,
prenosi sa zaraženog pacova. Kuga je tada odnela dve trećine
stanovništva Evrope, oko 25 miliona ljudi. Preterano bi
bilo reći da je decimirana populacija mačke bila jedini
uzrok ove katastrofe, ali jedan od uzroka sasvim sigurno.
Krajem 16. veka inkvizicija se stišala,
ali se spaljivanje veštica i uništavanje mačaka nastavilo
i u narednom veku. Tek početkom 18. veka mačka postepeno
ponovo zauzima mesto pored čoveka bez straha za goli život.
Odnos se ponovo vraća u ravnotežu.
U 19. veku zahvaljujući svojoj čistoći
mačka ulazi i u građanska domaćinstva. Takođe nalazi svoje
mesto u umetnosti i literaturi. U slikarstvu postaje omiljeni
motiv. Kroz dela najpoznatijih slikara kao sto su Pierre-Auguste
Renoir, Edouard Manet, Henri Rousseau, Henri de Toulouse-Lautrec
ili Franz Marc, mačka je našla mesto i u najznacajnijim
muzejima sveta. Bezbrojnim bajkama i basnama mi danas
učimo svoju decu šta je dobro a šta zlo i kako da se ophode
prema mački i životinjama uopšte. Ko još ne zna bajku
"Mačak u čizmama" ? Danas postoji savremeno
resenje čak i za one koji nerado čitaju. Za njih a i za
ostale tu su Tom i Jerry, Garfield i Aristocats koje ne
gledaju samo deca.
U domovima širom sveta danas živi oko
400 miliona mačaka.
Mačka nije ušla samo u naš dom, ona je
ušla i u naše srce.
