.... naslovna

.... psi

.... mačke

.... ptice

.... male životinje

.... galerija

.... svaštara

.... forum

Istrebljeni tasmanijski vuk - istrebljeni tasmanijski tigar - tilacin


Surova realnost je da na našoj planeti danas više nema nekih vrsta životinja. Surova je utoliko što je to direktna posledica čovekovog delovanja na prostor u kome živi. Da li će čovečanstvo na vreme shvatiti sten ranjivosti i ograničenosti resursa jedine kuće koju ima - planete Zemlje.

Nakon što smo smo vam nedavno detaljno predstavili istrebljenu dobroćudnu i nespretnu, neleteću pticu dodo ovoga puta ćemo pažnju usmeriti na još jednu tužnu priču o ljudskoj pohlepi i bahatosti koja je dovela do nestanka jedinstvene životinjske vrste.

Ovo je priča o tilacinu - tasmanijskom vuku ili tasmanijskom tigru:

Tasmanijski tigar je bio torbar, srodnik kengura a poznat je i kao tasmanijski vuk. Iako liči na nekog rođaka vuka, glava mu je bila duža a noge proporcionalno kraće.

Njegova sličnost sa vukovima i psima je primer konvergentne (približavajuće) evolucije - evolucije oblika tela koje se prilagođava potrebama i koja dovodi do sličnog izgleda sa ostalim potpuno nesrodnim životinjama sa kojima deli stanište.

Preparirani tilacin

Rani evropski doseljenici na ostrvo Tasmaniju su ovu životinju zvali rođakom vuka, kengur-vukom, vukom-torbarom ili običnim vukom ali u novije doba on dobija naučni naziv tilacin (lat. Thylacinus cynocephalus). Starija literatura ga pominje i kao hijenu-oposuma, domaću hijenu, kunu torbaricu, pas-olikog oposuma ili zebrastog oposuma. Ime “tasmanijski tigar“ i domaći tigar su se takođe koristila i prvi put se pominju kod holandskog moreplovca Jakobsona (Jacobsonn) koji je istraživao Tasmaniju 1624. godine. Po svemu sudeći ova životinju su često viđale posade brodova u vlasništvu holandske istočno-indijske kompanije (Dutch East India Company) kao i osuđenici kaznene kolonije formirane 1803. na reci Dervent (Derwent). Jedan evropljanin iz tog doba je ovu životinju opisao kao “kengura koji se maskirao u vuka”, navodeći da su joj glava i zubi kao u vuka, šare kao u tigra, rep kao kod kengura a torba poput one kod oposuma.
Fosili tilacina u Australiji datiraju od pre 25 miliona godina, dok se njegovi fosili iz poslednjih 3000 godina mogu se naći samo na Tasmaniji.

             Crtež tilacina na zidu pećine

Tilacin je koegzistirao sa australijskim narodom Aboridžina sve dok se nisu pojavili dingo psi koji su brzo postali lutalice i koji su se otimali za hranu sa tilacinima, pre oko 4000 godina. Tilacin je tada postao ograničen na Tasmaniju gde nije bilo dingo pasa. Adnyamathanha narod je tilacina nazivao “inarrukurli” i on je bio deo njihove govorne tradicije. Poznate su aboridžinske legende o tilacinima koji kradu decu. Poslednji pripadnik naroda Adnyamathanha koji je video tilacina u prirodi se zvao Mount Serle Bob, koji je umro 1919., u svojoj 100. godini; i koji je ovu životinju video kada je bio dete. Domaći psi nisu postojali na Tasmaniji sve do 1798. kada je tamo došao istraživač George Bass. Pse su gajili lovci na foke, neki su postali lutalice a neke su za sebe uzeli i Aboridžini. Za svaku po ljude negativnu stvar koju bi napravili domaći psi, doseljenici bi okrivljavali divljeg tilacina - bilo im je lakše da krive nepoznatu životinju nego da prihvate da je i čovekov najbolji prijatelj u svojoj biti takođe predator.

Crtež iz knjige "Ilustrovana istorija prirode" iz 1862. godine
                                   Crtež iz knjige "Ilustrovana istorija prirode" iz 1862. godine

Evropljani su se nastanili u Tasmaniji 1803. godine. Ostrvo je “otkriveno” od strane holandskog istraživača Abela Tasmana tek 1642., iako su ga portugalski istraživači zapravo otkrili dosta ranije. Tasman je ovo ostrvo prvo nazvao po svom meceni - Van Dimenova zemlja (Van Diemens land) , po Antonu van Diemenu, Guverneru Batavije. Francoys Jacobz, Tasmanov prvi oficir na brodu je vodio istraživačku ekspediciju u decembru iste godine i naišao na otiske “divljih životinja koje imaju kandže slične tigrovim”. Drugi istraživači kao i neki službenici “Dutch East India Company” su tokom 17. i 18. veka takođe pominjali “tigrove” otiske i njegovu pojavu u prirodi, međutim sve do početka 19. veka nije bilo zvaničnog zapisa o postojanju tilacina.

Na početku 19. veka, formirana je kaznena kolonija na Tasmaniji. Prvi zapisi o tilacinu potiču od odbeglih pa ponovo zarobljenih oseuđenika. Nakon hvatanja zabeleženo je njihovo iskustvo u jednom dnevniku tamosnjeg pastora Roberta Knopwooda, koji je 18. juna 1805. zapisao: "Zadužen sam preko dana za pregled pet zarobljenika koji su pobegli u šumu. Rekli su mi, da su 2. maja u šumi videli velikog tigra, i da je pas koji je bio sa njima skoro došao do tigra ali da je tigar otišao dalje kada je video ljude na oko 100m, što nam sa sigurnošću govori da ovde ima još puno divljih životinja koje još nismo videli."

Još jedna stara beleška o tilacinu u novinama "Sydney Gazette and New South Wales Advertiser" (od 21. aprila 1805.) kaže: "Životinja neobičnog izgleda je ubijena od strane pasa 30. marta na brdu pored naselja kod Yorkton Port Dalrymple; iz kratkog opisa koji sledi, a prema rečima guvernera-poručnika Patersona, mora se uzeti u obzir da se radi o životinji koja se značajno razlikuje od bilo koje do tada poznate vrste, i u svakom slučaju najsnažnije i najopasnije od svih grabljivica do tada poznatih u bilo kod delu Nove Holandije ili susednih ostrva.

Nema sumnje da je ova vrsta veoma destruktivna i da se rani isključivo hranom životinjskog porekla, pošto je disekcijom sistema za varenje utvrđeno da se u njoj nalaze ostaci kengura u količini od 2.3kg dok je sama životinja teška 20kg. Sudeći po građi unutrašnjih organa može se zaključiti da ova zverka ima prilično brzo varenje; kratke je dlake sivkaste boje, crnih pruga; dlaka je na vratu svetlije smeđe boje i nešto je duža nego na ostatku tela. Oblik tela životinje donekle podseća na hijenu, istovremeno podsećajući posmatrača na nižeg psa ili vuka. Koža na njušci ne prekriva očnjake".

Tasmanijski tigar na ilustracijama sa početka 20. veka

Ubrzo nakon izveštaja Knopwood-a i Paterson-a, zamenik generalnog namesnika Tasmanije, George Harris, je zvanično opisao novootkrivenu životinju i nazvao je Dideiphis cynocephala (oposum sa psećom glavom). 1834. ona postaje Thylacinus cynocephalus (u bukvalnom prevodu "pas torbar sa glavom nalik psu) formulisući ideju da se radi o psu torbaru sa glavom vuka. 1806. Harris je poslao ilustrovani izveštaj opisujući i tilacina i tasmanijskog đavola ser Jozefu Benksu, predsedniku Kraljevskog društva. Banks je ovaj opis pročitao pred lanovima udruženja Linnaean u Londonu (nazvano po Carl Linnaeusu koji jeidejni tvorac današnje klasifikacije živog sveta). Iako inače tačan, izveštaj je nažalost doprineo lošoj reputaciji tilacina kao divlje zveri.

"Dužina životinje od vrha nosa do kraja repa je 1.65m, od čega je rep oko 70cm. Glava je veoma velika, i podseća na vuka ili hijenu. Oči su velike i sasvim crne sa membranom koja mu daje čudovišni i zli izgled. Rep je nevelik i sužava se ka kraju. Jajnici su opušteni ispod tela i delom skriveni u maloj šupljini tj. torbi u abdomenu. Cela životinja je prekrivena kratkom glatkom dlakom tamne žućkasto-smeđe boje. Na zadnjem delu leđa i hrbatu se nalaza 16 tamno-crnih pruga koje su najšire na gornjem delu dok se sužavaju ka donjem delu tela. Samo dva primerka (oba mužjaka) su do sada uhvaćena živa. Naseljavaju pećine i kamenito područje u udaljenim nenaseljenim i skoro nepristupačnim krajevima u blizini planinskih oblasti Van Diemenove zemlje, gde najverovatnije love kengure i ostale manje životinje.”

Kako se sve više ljudi iz Evrope doseljavalo u prvoj polovini 19. veka, strah od ove “zveri” se širio. Njihova histerija i sujeverje su značili da se tilacin počeo smatrati životinjom koju treba istrebiti. Mnogi mitovi koji su u Evropi važili za vukove i u kolonijama ozloglašene indijske tigrove su pripisani "domaćem vuku" ili "tasmanijskom tigru" od strane evropskih doseljenika. Jedan stariji doseljenik je zabeležio: “Pre 50 godina brat gospođe Harrison je imao “tigra” u kavezu, u šumi. On je bio prilično zdrav ali su ga se susedi plašili pa su ga nakon nekoliko nedelja otrovali. Moguće je da su mislili kako će pobeći i napasti njihova stada domaćih životinja."

Thylacine je bio dugačak od 1.2-2m od njuške do repa a mužjaci su bili nešto veći od ženki; trećina te dužine je bio rep. Bio je visok 35-61cm u grebenu (ramena) i težio je 15-30 kg. Sa svojim dugim repom, snažnim zadnjim nogama i karličnom kosti koja je prvi vrhu bila uzdignutija od ramena kretao se drugačije od domačih vukova. Domaći vuk ima duge noge jednakih dužina napred i natrag što mu omogućava ujednačen i snažan ritam trčanja. Tilacin je poput durgih torbara imao proporcionalno velike šape na zadnjim nogama i kraće prednje noge koje su ga usporavale. Kičma mu je bila povijena u luk a rep mu je stajao opušten ali nije bio previše gipak. U poređenju sa vukom, bio je relativno trapava životinja, koja je svoj plen (kengure, valabije i kopnene ptice) lovila u opuštenom trku dok se plen ne bi umorio. Tilacin je imao elipsoidne zenice. Usamljeni tilacini su lovili u zoru ili sumrak, dok bi im kada love u grupi bilo potrebno dnevno svetlo kako bi se međusobno videli. Ukoliko bi se našao opasnosti, mogao bi se propeti na zadnje noge i preskočiti veće prepreke. Boja mu se kretala od svetlo sive do žuto smeđe sa 13 - 19 tamnih pruga. Sir Ray Lankester, je napisao u Harmsworth Natural History (izdatoj 1910.), "Kada gledate tasmanijskog vuka, dolazite do zaključka da je glup i znatno niže inteligencije od domaćeg vuka. Njegova pojava, stav i kretanje ukazuju da je to kengur koji se maskirao kao vuk, ali ne naročito uspešno."

 Fotografije tasmanijskog tigra u zarobljeništvu

Uprkos njegovom relativno skorom otkrivanju i činjenici da je držan u zoo vrtovima i kao kućni ljubimac, nije bilo naučnih istraživaja ponašanja tilacina. Većina onoga što se zna o ovoj životinji potiče iz zapisa ljudi poput Džordža Vejnvrajta (Wainwright), poslednjeg hvatača “tigrova” iz oblasti Vulnort (Woolnorth), u severoistočnoj Tasmaniji, i braće Pirs (Pearce) iz Dervent Bridža (Derwent Bridge), koji su hvatili na desetine ovih, kako su ih nazivali - “beskorisnih stvorova”.

Mladunci tilacina u zarobljeništvu bi se igrali sa predmetima kao što bi to radili mačići ili štenci. Za razliku od pasa oni se nikada ne bi svađali oko hrane. Uglavnom su bili sasvim neagresivni čak i kada odrastu, a poput pasa bi bili veoma privrženi deci. Ajrin Semens (Irene Semmens) se seća da se kao dete u dvadesetim godinama 20. veka igrala sa decom čije su porodice imale tilacine kao čuvare. Kada bi se u toku igre lopta našla pored tilacina, deca bi im samo prišla, uzela loptu i nastavila sa igrom.  Tilacin ne bi pokazao bilo kakvu agresivnu reakciju, već bi se ponašao kao dobro odgojen kućni pas.

Evo nekoliko video snimaka tasmanijskog vuka u zarovljeništvu zoo vrtova:
Ukoliko ne vidite prozor sa video zapisom, kliknite OVDE



Kada bi bio ugrožen, tilacin bi podizao rep i ispuštao upozoravajuće šištanje, koje bi se pojačavalo sve do urlika trenutak pre nego bi napao. Uobičajeno oglašavanje tilacina je bilo nešto što bi se moglo opisati kao lavež kroz kašalj. Tilacini su bili sasvim sposobni da se odbrane od pasa ali im ništa nije moglo pomoći protiv metaka i čeličnih zamki. Za vreme Velike depresije kasnih dvadesetih godina 20. veka, Reg Trig je sebi izgradio drvenu kolibu u mestu Great Western Tiers u blizini mesta Walls of Jerusalem. Profesionalno se bavio postavljanjem zamki za hvatanje životinja. Kada je pronašao mladu ženku tilacina u jednoj od svojih zamki odneo je svojoj kući i izlečio joj ranu. Lusi, kako ju je nazvao, bi mu jela iz ruke, a na kraju mu dozvoljavala i da je miluje po glavi, očigledno uživajući u tome. Kako se približavala zima, ženka je postajala sve nervoznija, pa je Trigg posumnjao da je verovatno mužjak iz prirode sigurno doziva, tako da ju je pustio na slobodu. Dve godine kasnije je sreo kako ga čeka na jednoj od staza kojima se najčešće kretao. Imala je dva mladunca. Trigg i Lusi su se gledali par minuta nakon čega je ona bez žurbe zamakla u grmlje sa svojim mladima. Ovo se desilo 1932. godine što je veoma blizu trenutka istrebljenja tilacina.

Tilacini su imali krut korak i lovili bi kombinujući zasedu i poteru. Imali su dobro čulo mirisa i mogli bi da prate plen satima sve dok se lovina ne umori. Takođe bi pratili i ljude što je kod njih izazivalo strah, iako su ove životinje to radile verovatno iz radoznalosti ili u nadi da će tako doći do hrane (praktično nikada nisu jeli lešine). Tilacin nije mogao da maše repom. Kada bi se okrenuo, to bi bilo kao “kada se brod okreće”, mada je bio dovoljno spretan u žbunju.

Majka sa mladuncima u HObart zoo vrtu 1909. godineNjegove jake vilice su se otvarale pod uglom od skoro 100 stepeni, šire nego što je to bio slučaj kod vukova., i pričalo se da ubija svoj plen tako što mu smrvi lobanju. Ono što bi svakako mrvio su bili grudni koševi valabija, oposuma i manjih kengura. Njegovi zubi nalik psećim su se razlikovali od onih kod pravuka. Vuk ima uske i oštre očnjake. Tilacin ima ovalne očnjake za mrvljenje nalik pegavim mačkama torbarima (Dasyurus maculatus). Njegov neverovatan ugao razjapljivanja čeljusti im je omogućavao snažan i mrveći ujed pre nego kratak, oštar i otkidajući ugriz. Lovac H. Pearce je za tilacine zapisao da “love čekajući u zasedi svoj plen i onda skaču na njega. Ili stoje na plenu i kidaju meso i otvaraju grudni koš lovine." Ovo ukazuje da su tilacini koristili kombinaciju zasede i potere (verovatno jureći plen ukoliko zaseda ne uspe ili čekajući u zasedi životinju  koju su prethodno iscpli poterom). Tilacin je očigledno imao osetljiv (ili specifičan) apetit, birajući da jede meko tkivo poput jetre, bubrega srca i pluća, zajedno sa delovima mekih unutrašnjih delova prepona ukoliko bi bio jako gladan. Ostale delove lešine bi najčešće pojeli tasmanijski đavoli.

Oni su takođe hranili i donesenim vrstama poput kunića i pataka a možda su, doduše retko, napadali i piliće. Postoji jedna beleška o napadu na svinju i retki izveštaji o napadima na ovce. Iako su neki tilacini skupljali otpatke iz ljudskih naselja, a životinje u zarobljeništvu i kućni ljubimci jele meso već ubijenih životinja pa i piletinu, tilacini u prirodi praktično nikada ne bi jeli meso životinje koju nisu sami uhvatili. Sa svojim izbirljivim apetitom, nisu bili prirodni lešinari. Beleške o slučajevima upada tilacina u kokošinjce, kao što to rade lisice, su verovatno posledica fotografije iz 1921. godine autora Harry-ja Burrell-a (slika dole), na kojoj se vidi tilacin u zoo vrtu, i žice kokošinjca koje se na slici naziru - fotografije koja je dovela do toga da ljudi poveruju kako je u pitanju upad divljeg tilacina u kokošinjac.



Iako nisu bili životinje koje žive u čoporu, oni su verovatno lovili u manjim grupama. Neki traperi (postavljači zamki) su pričali kako tilacini navode svoju lovinu u zasedu. Pošto im se smanjivao broj, lov u grupi je vremenom postao neizvodljiv. Usamljeni tilacini (neuparene jedinke i one bez mladih) su živeli na velikim prostranstvima i nisu imali stalnu dnevnu jazbinu. Citirajući teoriju paralelne evolucije, neki istraživači veruju da je tilacin razvio društveno ponašanje poput onoga kod vukova npr. kada dve uparene životinje vode čitav čopor koji ih čuva i u kome se ostale jedinke iz čopora ne pare. Ovo je predodredilo tilacina da bude dobar kućni ljubimac kao domaći pas.

Međutim, nijedan od tilacinovih srodnika kao što je npr. tasmanijski đavo, ne živi u hijerarhijom strukturisanim čoporima pa je ta teorija odbačena.

Odrasli bi dnevne jazbine pravili u pećinama, kamenjarima, šupljim panjevima i šupljem drveću. Period trudnoće im je bio jedan mesec, a mladi bi se rađali u ranoj fazi razvoja (što im je zajedničko sa drugim torbarima). Ženke bi rađale 4 mladunca koji bi puzali do dojki u njenoj torbi okrenutoj ka zadnjoj strani tela. Otvor torbe ka zadnjem delu tela štiti mladunce od potencijalnih povreda uzrokovanih niskim rastinjem prilikom kretanja majke, ali je takođe omogućavalo majci da izbaci mlade ukoliko bi sama došla u životnu opasnost i morala da beži kako bi se spasla. Veruje se da su tilacini mogli da se pare i dva puta godišnje ukoliko bi izgubili porod. Mladi bi ostajali u torbi do svog 3-4 meseca nakon čega bi bili ostavljeni u “gnezdu” dok bi majka lovila. Mladi bi živeli  sa majkom najmanje jednu celu godinu. Veruje se da bi ženki trebalo do dve godine da podigne 4 mladunca.

Preparirani primerci tilacina

1920. godine Mr Flinty iz gradića Smithton-a se susreo sa ženkom koja je čuvala mladunce kada je pokušao da pređe potok. Sa druge strane potoka je potom pretražio grmlje i pronašao 4 mladunca skrivena u maloj jami ispod drveta vrbe preko kojih su bili nabacani listovi, formirajućí prirodni zaklon i savršenu kamuflažu.

Bilo je rizično ići u lov psima na tilacina, koji se uopšte nisu plašili pasa, a psi nisu bili voljni da napadaju opkoljene tilacine, čak i kada bi bili brojno nadmoćni. Prema rečima jednog lovca, H. S. Mackay-a: "Jednom je bulterijer bio pušten na tasmanijskog vuka i saterao ga uz kameni zid. Vuk je tako stajao sa leđima okrenutim ka zidu, gledajući levo i desno, odmeravajući časnaizmenično terijera i eventualni izlaz. Na kraju je pas prišao i vuk ga je samo jednom munjevito ugrizao, otkidajući deo lobanje psu, dok je pas pao na mestu mrtav sa jasno vidljivim delom mozga koji je vireo van lobanje." Tilacini nisu napadali ljude osim ako bi bili saterani u bezizlaznu situaciju, iako je bilo slučajeva da stari i poluslepi primerci napadnu doseljenike. Svi takvi napadi su bili bezuspešni tako što bi životinje bile savladane ili oterane štapovima i motkama. Kada bi ih ubili, otkrivali bi da su bili izgladneli i gotovo bez zuba.  Oni bi ponekad pratili ljude, verovatno iz radoznalosti, iako je ovo za ljude bilo jako obespokojavuće i doprinosilo je lošoj reputaciji tilacina.

Do 1820. Hobart je bio drugi najveći grad u Australiji. Transformisao se iz naselja lovaca na kitove i foke u naselje farmera. Farmeri su smatrali postojeće tamošnje životinje neprijatnim. Krčenje zemljišta i sečenje šuma su izmenili izgled krajolika i životne sredine. Do 1885. velike površine pod šumama su pretvorene u farme, od kojih većina radi odgoja ovaca. Tilacin je ubrzo postao dežurni krivac za svaku ubijenu ili nestalu ovcu, iako su za većinu tih slučajeva bili odgovorni domaći psi lutalice, naslednici pasa donetih na ostrvo 1798.

Neki farmeri nisu krivili tilacina i pravilno su identifikovali prave krivce. Izveštaj iz 1810. godine navodi da su naseobine bile slobodne od životinje koja je toliko bila destruktivna prema ovcama - domaćeg psa, koji je bio strah i trepet farmera u Novom Južnom Velsu. Jedina životinja koja nije bila poznata na Kontinentu je bila oposum-hijena ali je ona viđana još ređe. Ona beži i kad izdaleka vidi čoveka i nije poznato da je ikada napravila bilo kakvu štetu ili nezgodu."

Dva zapisa o navodnim napadima tilacina na ovce su veoma nepouzdana. Jedan opisuje životinju koja je “dugo vremena terorisala brojna stada”, ali je najverovatnije to samo bio izgovor za lošu brigu o ovcama od strane nedovoljno zainteresovanog farmera, Edwarda Lorda. Knjiga W. C. Wentworth-a, objavljena 1819. govori o “životinji iz porodice pantera koja pravi stravične pokolje u stadima” - što je bio čist senzacionalizam, pošto je jedino što tilacin ima zajedničko sa divljim mačkama bilo to što ima tigraste linije!
Arthur Mee je doprineo neistinitom informisanju o navodno krvožednom tilacinu, “ubici ovaca” u njegovoj “Enciklopediji za decu”. Ta knjiga je iz edicije za 1947. godinu o tilacinu kaže da je: “… vrsta vuka iz noćne more, ali sa šarama preko leđa tako da mu telo u mraku potpuno stapa sa okolinom. Njegova postojbina je Tasmanija, njegovo stanište je mračna pećina ili pukotina u steni; njegove navike su iste kao kod naših vukova, začinjene posebnom vrstom izuzetnog divljaštva. Čini se da je u pitanju najgori stvor iz porodice vukova, nadoknađujući u krvožednosti ono što mu nedostaje na polju pronicljivosti pravog vuka. Kao i ostali torbari, nosi mlade u torbi na stomaku, a oglašavanje mladunaca iz te dlakave torbe je mnogima zvučalo kao ovca zarobljena kao bespomoćna žrtva u očnjacima majke.”

 Tilacin - tasmanijski tigar - tasmanijski vuk

Van Diemenova kompanija je bila konzorcijum engleskih poslovnih ljudi koji su bili vlasnici velikih firmi sa severozapada zemlje. 1825. godine oni su poslali Edwarda Curra da kupi zemlju i da napravi farme u njihovo ime.  Curr je poznavao posao gajenja ovaca i bio je svestan neiskustva većine novih vlasnika (koji su često bili bivši ili uslovni osuđenici). Takođe je otkrio da je deo zemlje gde je poslat zapravo bio neadekvatan za odgoj ovaca. Tasmaniji je nedostajalo dobrih odgajivača ovaca. Krađa ovaca koja je postala smrću kažnjivo delo od 1813. je cvetala. Farmeri koji bi bili u sukobu bi mogli da puste svoje pse na ovce drugih farmera sa kojima su bili u sukobu. Kako nije bilo prirodnih neprijatelja ovaca, Curr je savetovao farmerima da obezbede svoje ovce preko noći.

Ipak, 1830. objavljen je sistem lovaca na glave od strane Van Diemenove kompanije koji je nudio “nagradu za uništenje štetnih životinja". Bilo je ponuđeno 5 šilinga za svakog mužjaka “hijene” i 7 za svaku ženku “sa ili bez mladih”. Ubijeni tasmanijski đavoli i dingoi su donosili upola manje novca. Farme ovaca nisu donosile očekivani profit, farmerima je nedostajalo hrane i umesto što da su prihvatili da je deo njihove zemlje neodgovarajući za tu namenu kao i da je puno farmera neiskusno u tom poslu , morali su nekako da umire svoju matičnu kompaniju. Još 1828. i 1829. ovce su puštene da se slobodno kreću u oblastima koje nisu bile odgovarajuće za njih, i koja nije pružala ikakav zaklon. Stotine grla je uginulo, čemu je doprinelo izuzetno oštro vreme 1829. godine. Suočavajući se sa odgovornošću za neefikasnost, Curr-u je bio potrebno opravdanje. Kako je bilo nepraktično uvesti nagradu za svakog ubijenog domaćeg sa lutalicu, koji su prema zapisima iz Van Diemenove kompanije smatrali za veći problem, pošto bi i nedužni kućni ljubimci i korisni radni psi mogli takođe stradati, Curr je već imao pripremljenog žrtvenog jarca u vidu tilacina. Njegova tvrdnja o egzotičnom grabljivcu, u kombinaciji sa lokalnim praznoverjem, je celokupnu krivicu prebacila sa njega na tilacina.  1831. je nagrada za ubijenog tilacina, bilo mužjaka ili ženku, podignuta na 10 šilinga.

Između 1832. i 1849. lokalna uprava Surrey Hills je tvrdila da su tilacini ubili 147 ovaca (iako su skoro 750 ubili domaći psi lutalice ili drugi predatori). 1836. godine Van Diemenova kompanija je lovcima i hvatačima tilacina u mestu Woolnorth nudila kolibu za stanovanje i redovnu platu. Do 1840. kompanija je nudila nagradu od 6 šilinga za manje od 10 koža ili 10 šilinga za svaku kožu preko toga. U aprilu 1888. tasmanijska vlada je plaćala jednu funtu (20 šilinga) za svaku kožu odraslih i 10 šilinga za svaku kožu mladunaca (dve funte se u to vreme smatralo za solidnu nedeljnu platu). Odgajivači ovaca su takođe nudili nagrade za ubijene tilacine.

Iako je sve više ljudi ukazivalo da su pravi problem domaći psi lutalice, tilacin je zvanično i dalje smatran glavnim krivcem, čemu je doprinosila medijska kampanja. Do ranih četrdesetih godina 19. veka ekonomija Tasmanije je bila u teškim problemima zbog nestanka jeftine radne snage osuđenika, tri godine neuspešnih žetvi pšenice i teške suše u severozapadnoj Tasmaniji, gde su se nalazile najvrednije farme van Diemenove kompanije. Štaviše, uvedene su nove nagrade za ubijene tilacine, od 6 šilinga po jedinki. Tilacini su postajali sve ređi a traperi više nisu mogli da ih nahvataju dovoljno kako bi se izdržavali.

 Skelet Tilacina u Prirodnjačkom muzeju u Parizu
                                              Skelet tilacina u Prirodnjačkom muzeju u Parizu

Sledeći, ne baš sasvim tačan opis izgleda i ponašanja tilacina potiče iz “Ilustrovane istorije prirode” pisca Rev JG Wood (1853, 1874):
Zubi roda Dasyurines, oštrih ivica i istureni, ukazuju na mesožderski karakter životinja kojima pripadaju. Najupečatljiviji od ovih životinja je tasmanijski vuk ili pas-oglavi Thylacinus, kako ga često zovu na osnovu toga što mu je glava neobično široka,  kao i zbog snažne i kratke vilice. Iako možda i ne najsuroviji iz roda Dasyurines, najveći je i najsnažniji, i svakako zaslužuje naziv vuka koji mu je po opštem slaganju dodeljen, i u Tasmaniji predstavlja upravo ono što je vuk u ostalim zemljama. Nije velika životinja, što i veličina same zemlje gde živi određuje pošto bi da je veća došlo do nedostatka teritorije za lov, a prirodna posledica bi bila da bi izgladnele životinje na kraju počele da napadaju jedna drugu u nedostatku druge hrane što bi za prirodnu konsekvencu imalo međusobno istrebljenje i smanjivanje brojnosti te vrste ili njeno potpuno nestajanje.

Prirodna hrana tasmanijskog ili “zebrastog vuka”, kako se ponekad naziva zbog zebrastih šara na leđima, sastoji se od manjih životinja, morskih beskičmenjaka, insekata i sl. Ova životinja je takože imala naviku da se kreće duž morske obale u neumornoj potrazi za hranom u heterogenoj masi životinjskih i biljnih supstanci koje su talasi neprekidno nabacivali na obalu, i koja su se obnavljala sa svakom narednom plimom tj osekom. Školjke i drugi beskičmenjaci koji su vireli iz vode pričvršćeni za priobalno kamenje činili su omiljenu hranu tasmanijskoj vuka, koji je ponekada bio zadovoljan kada bi na plaži otkrijo ostatke uginule foke ili ribe, a takođe je na obali lako mogao da utoli glad i krabama kojih je bilo u izobolju kada bi nastupila oseka.

Iako se nije mogao smatrati brzom pa čan ni spretnom životinjom, tasmanijski vuk bi se trudio da ulovi i brz plen kao što je mali kengur ili kljunar (Ornithorhynchus anatinus), uprkos vodozemskim sposobnostima i podzemnim jazbinama ovog drugog. Kada bi ogladneli postajali bi veoma sposobni u savladavanju tvrdih i oštrih materijala - i poznato je bilo da mogu ubiti - što uopšte nije bilo naivno - ali i da progutaju - što se graničilo sa neverovatnim - čekinjastog mravojeda, ostajući bez povreda  od njegovih oštrih bodlji koje podsećaju na mnošvo bajoneta. Ovo bi samo po sebi bilo teško poverovati da nije dokazano disekcijom ubijenog tasmanijskog vuka u čijem stomaku pronađeni ostaci polusvarenog bodljikavog mravojeda.

Čim su doseljenici iz Evrope formirali svoje naseobine u Tasmaniji, ova životinja se lepo snabdevala iz njihovih stada ovaca i kokošinjaca, i određeno vreme pravila pokolje među njima, na štetu kolonista. Vremenom, oružje belog čoveka je preovladalo, pa je tasmanijski vuk bio potisnut sa teritorija na kojima je nekada vladao. I dalje se prikradajući oko ljudskih naselja, mnoge jedinke ove vrste su i dalje skupljale otpatke, a kako su bili prinuđeni da žive u gustoj džungli postali su sinonim za hijene i vukove.
U prvim godinama kolinijalizma, tasmanijski vuk je bio veoma česta pojava, ali se sada jako retko viđa osim u hladnim i sumornim predelima gde je nastanjen.
Ove životinje se nalaze u većem broju na vrhovima zapadnih planina, na visinama od preko 1200m, i tamo žive iako su ti predeli bogato prekriveni snegom. Jazbina tasmanijskog vuka je uvek bila u nekom dubokom useku daleko od domašaja njegovih prirodnih neprijatelja, i tako duboko ukopana u pukotinama stena da je bila potpuno izolovana od sunčevog svetla. U tako mračnoj jazbini ženke su odgajale svoje mlade kojih bi obično bilo tri ili 4, a u njoj bi životinja provodila ceo dan, izlazeći samo noću, ili u slučaju neke nepredviđene situacije.

Kao što se može videti iz jednog duboreza, n oge tasmanijskog vuka su veoma slične nogama psa, tako da oni nisu sposobni da se penju na drveće, dok rep uopšte nije savitljiv pa je očigledno da ovo biće nije u stanju da juri svoj plen kroz grmlje kao što je to slučaj sa srodnim životinjama. Po veličini je jednak šakalu, sa oko 1.3m ukupne dužine, od čega rep zauzima oko 40cm. Međutim, kako se prila, neki malobrojni primerci su dostigli znatno veću visinu i veličinu, sa čak i do 2m ukupne dužine. Njihova visina je od 45-50cm u visini ramena. Hrabre su i odlučne životinje i ukoliko su napadnute braniće se svom snagom. Jedna od ovih životinja je stajala u luci, okružena brojnim psima ne pokazujući nikakve znake povlačenja ili straha. Nijedan pas se nije usudio da priđe na dohvat zuba tako odlučnog protivnika.
Kako je noćna životinja, nelagodno mu je na jakoj svetlosti sunca, i kako su mu oči verovatno bile predviđene za uslove smanjenog svetla u noćnim uslovima, sporo se kreće preko dana. Uvek se čini da mu smeta jako svetlo pa navlači zaštitnu niktitativnu membranu kako bi zaklonio svoje oči od neprijatnog sučanog sjaja, kao što to npr. rade sove po danu.

Tilacin je po izgledu veoma specifična životinja, zvog posebne boje krzna i jasno definisanih pruga koje mu ukrašavaju leđa. Preovlađuje sivkasto smeđa nijansa, prošarana žutom, dok je svaka dlaka smeđa u korenu, a sve svetlija do žute na površini dlake. Duž vrata se nalazi niz definisanih pruga, skoro crnih, koje počinju iza ramena i završavaju kod korena repa. Njihov broj varira, uglavnom od 14 do 17. Na mestu gde počinju pruge su jako kratke ali se produžavaju brzo kako se približavaju repu, dostižući najveću dužinu kod kukova preko kojih delimično prelaze. Kod mnogih primeraka tu opet postaju kratke a zatim su kod osnove repa toliko kratke da pokrivaju samo gornju površinu repa. Donji deo tela je sivkast. Rep je delimično spljošten i polako se stanjuje ka kraju. Oči su velike i pune, a boja im je crna. Ivica usana je bela.
Kod ove životinje su odsutne uobičajene kosti torbara, na čija upražnjena mesta ukazuju neka hrskavičasta tkiva koja se nalaze na mestima gde bi takve kosti mogle biti. Tip dlake nije naročito prefinjen, kratka je i prilično vunasta, i blisko položena uz kožu. Ispred oka imaju malu crnu tufnu, koja ide oko oka i uokviruje ga tankom crnom linijom.

1863. ilustrator životinja iz divljine John Gould je upozorio: "Kada relativno malo ostrvo Tasmanija bude postalo gušće naseljeno, a njegove šume budu ispresecane putevima od istočne do zapadne obale, populacija ove usamljeničke životinje će brzo opasti, istrebljenje će dobiti zamah i onda će, kao sa vukom u Engleskoj i Škotskoj, životinja biti zabeležena kao deo istorije: iako će to postati izvor žaljenja, a ni čuvari stada ni farmeri ne mogu biti optuženi da žele istrebljenje ove problematične životinje sa ostrva".
1884. je osnovano nekoliko lokalnih lovačkih grupa poput "Buckland and Spring Bay Tiger and Eagle Extermination Society". Neke novine su podržale kampanje, iako su istovremeno neke druge novine štampale plakate i tekstove o daleko većoj opasnosti od domaćih pasa lutalica. 1888, nakon dve godine lobiranja od strane lokalnog političara John Lyne-a, lokalna samouprava Hobartu je uvela nagradu za svakog ubijenog tilacina. Lyne je sebe video kao heroja svih farmera ovčara, ali je ignorisao faktore kao što su bila prevelika proizvodnja vune (koja je dovela do drastičnog pada cene), zečje grozince i suše. Tilacini su za njega bili samo način za produžetak karijere.

Odgajivači ovaca su koristili temu tilacina da vrše pritisak na upravu Hobarta da im nadoknađuje gubitke. 1888, usvojen je zakon koji je garantovao nagradu od 1£ po glavi ubijenog tilacina, što je bila ogromna suma u to vreme, što je dodatno ohrabrivalo još veći broj trapera da hvataju i ubijaju tilacine i veoma daleko od farmi, u divljini, samo da bi uzeli novac. Posledice ovog zakona koji nije ukinut do 1909, su bile trenutne i zastrašujuće. Tokom trajanja zakona bilo je uništeno preko 2000 jedinki a na vrhuncu pokolja, vlada je plaćala nagradu za ubijenog “tigra” svaka dva dana. U poslednjim danima primene zakona, broj se smanjio na jednu isplaćenu nagradu godišnje, pošto je životinja postala toliko retka. Verovatno da nikada nije bilo posebno velikog broja ove životinje, svakako ne toliko da bi one predstavljale stvarnu opasnost za ovce. Tilacini su bili optuženi da love u čoporima i da ubijaju po 100 ovaca za noć iz čiste obesti!!!

Do tada su traperima već nudili 6 do 8 puta veću nagradu iz Zoo vrtova muzeja i priovatnih kolekcionara širom sveta. 1888. godine ubijenih 72 odraslih i 9 mladih tilacina su doneseni radi preuzimanja nagrade. U proseku oko 100 jedinki godišnje je ubijano do 1905 (u najvećem jeku je ubijano 130 - 140 odraslih između 1899. i 1901.), nakon čega su brojke prepolovljene. Petnaest je ubijeno 1908. i samo dve 1909. Kako su brojevi opadali konačno se pojavilo interesovanje od strane naučnika. Međutim, ono je u početku poprimilo pojavu interesovanja kolekcionara zarad posedovanja živog ili prepariranog trofeja. Cene za krzno je skakala kako je životinja bivala sve ređa. Muzeji i zoo vrtovi iz celog sveta su tražili primerke.  1911. londonski zoo vrt je platio £68 za tilacina.

Između 1878 i 1893, skoro 3500 krzna tilacina je bilo izvezeno u London da bi se od njih pravili kaputi. Tokom 1900. godine, tim od dva lovca na nagrade je tvrdio da su ubili 300 tilacina za samo 4 meseca. Za 2268 tilacina se zna da su ubijeni (2,040 odraslih). Tilacin je brzo nestajao nakon 1900. U novinama iz 1909. se reklamirao lov na “tigrove” za turiste. 1910. godini kada je došlo do epidemije među torbarima mesožderima, tasmanijska vlada je obustavila program nagrađivanja za ubijene životinje, iako je kompanija Van Diemen's Land Company nastavila da plaća do 1914. Do 1900. traperi su počeli da prijavljuju potpuno apatične i beživotne tilacine uhvaćene zamkama. Uobičajeno je bilo da životinje pokušavaju na sve načine da se oslobode pa i da u takvoj situaciji budu opasne po trapera. Bilo je veoma neobično naići na pasivne tilacine u zamci. Ovo je ukazivalo na bolest. Tasmanijski đavoli i oposumi su takođe bili zahvaćeni nečim što bi se činilo kao neka vrsta zapaljenja pluća. Životinje bi gubile snagu, opadalo bi im krzno i imale bi dijareju, na kraju postajući apatične. Ovo je potvrđeno dokazima da tilacini nisu nestali prvo sa terena na kojima su lovljeni. U oblasti Tin Pot Marsh i dalje su ih ubijali i hvatali sve do 1922. godine.

Tilacin u zarobljenistvu zoo vrtaPrvi živi tilacini su bili izloženi u Regents parku u Londonu 1850. Drugi su bili u menažeriji u Hobartu od 1854. Do 1860. nekoliko zoo vrtova je imalo tilacine, ali su u divljini već bili izuzetno retko viđani. Preovlađujuća škola mišljenja je bila da su torbari bili inferiorni, greška evolucije ili makar njen ćorsokak, i da su prirodno bili predodređeni da nestanu. Tokom 20-ih godina 20. veka tilacini su i dalje bili prodavani zoo vrtovima širom sveta. U avgustu 1929. državno telo “Animals and Birds Protection Board” Tasmanije je dalo tilacinu delimičnu zaštitu proglašavajući zabranu lova u decembru, kako je navedeno, iz razloga sezone parenja.

Iz "Animal Life and The World of Nature" (1902): Već neko vreme tasmanijski vuk živi u maloj kućici za sisare, ali je sada prebačen među ostale torbare u kolibice za kengure. Ova jasno išarana životinja postaje jako retka, i u ovom trenutku se može naći samo u veoma udaljenim krajevima Tasmania. To je najveći mesožder koji je poznat na ovom ostrvu. Kolonosti su ga zvali “Tigie” zbog crnih šara preko leđa, koje se na ovoj fotografiji lepo vide. Danas ga obično zovemo Vuk a zbog terora koji sprovodi nad ovcama, skoro je istrebljen u delovima ostrva gde ima velikih naseobina. Zaštićen velikim i skoro neprobojnim stenovitim planinama i pećinama planinske regije Tasmanije, primerci se u tim oblastima verovatno i dalje mogu pronaći ali činjenica da je u pitanju jako retka životinja, treba da bude na umu svakoga ko želi da vidi nešto živo čega uskoro možda neće biti.



Poslednji zabeleženi ubijeni tilacin je usmrćen 13. maja 1930. U oblasti Mawbanna u severoistočnoj Tasmaniji, farmer Wilf Batty je čuo buku iz kokošinjca. Znao je da je u pitanju tilacin koji mesecima luta tim krajem i video ga je kako pokušava da uđe u kokošinjac. Iako su njegovi psi oklevali da ga napadnu, tilacin se povukao. Wilf Batty je tako ubio poslednjeg poznatog divljeg tilacina. Nakon toga, jedan je uhvaćen 1933. i uginuo je u Hobart Zoo vrtu iste godine. U septembru 1933. državno telo je razmatralo dodatne mere zaštite ali su se i dalje izdavale dozvole za lov do 1936. Tasmanijska vlada je dala tilacinu zaštitu zakona 14. jula 1936. Dva meseca kasnije poslednji tilacin je ugiunuo u zoo vrtu usled nemara u Beaumarisu.

Benjamin, poslednji živi tilacin
                                 Jedna od fotografija ženke Benjamin - poslednjeg tilacina u zoo vrtu

Ima puno fotografija i čak video zapisa ove nedavno istrebljene životinje. Oni su se nalazili po zoo vrtovima širom sveta,ali niko ih nije smatrao vredim zaštite ili bar parenja u zarobljeništvu - smatrani su glupim, dosadnim i neinteresantnim; “čudo iz daleke zemlje”. Poslednji primerak, ženka koja se zvala Benjamin, je uginula u Hobart zoo vrtu 1936. godine. Tada je već bilo poziva da se zaštiti ova životinja i da se oformi rezervat tilacina ali su čuvari Benjamina pokazali za današnje vreme nedopustiv nedostatak brige - držana je često na hladnom, njen kavez nije imao hlad i nije hranjena redovno. Ovo nesretno i maltretirano biće je uginulo 2 meseca nakon što je njena vrsta dobila zaštitu zakona koja je došla prekasno - ona nije imala više sa kim da se upari.

Od njihovog nestanka bilo je puno prijavljenih viđenja tilacina. Bilo je nekoliko autentičnih zvučnih snimaka do 1940. uključujući, jedan od strane starog lovca koji je isterao ženku i 3 mlada iz skloništa u području koje je ubrzo zatim poplavljeno da bi se napravilo jezero Lake King William. Ovo je takođe značilo da je i mužjak bio tu negde u blizini. Ovaj lovac je izbegao da odgovori na pitanje da li su tilacini bili ubijeni nakon što je pustio pse na njih, što skoro sigurno znači da je poslednja ženka stradala od njegove ruke. 1961. godine, prijavljeno je viđenje tilacina koji je pobegao iz zamke na zapadnoj obali Tasmanije. Postoje povremeni izveštaji viđenja i tvrdnje da životinja i dalje naseljava neke udaljene predele ostrva. Nažalost, ovo je verovatno samo lepa želja pošto dokazi - fotografije, otisci i navodna ubistva (uglavnom ovaca) nisu nedvosmisleni a nije nađeno krzno (za  DNK analizu) ili ostaci uginulih tilacina. Postoje nade da se ova životinja klonira iz pronađenog očuvanog uginulog mladunca, međutim tako dobijena DNK je dosta oštećena i procena uspešne rekonstrukcije je za sada mala. Štaviše, potrebno bi bilo pronaći i domaćina u kome bi embrion rastao a naučnici bi nakon toga morali da kreiraju i suprotan pol sa kim bi se prvi klon pario.

Tasmanijski prugasti vuk koga više je još jedan primer nema nas opominje na činjenicu da sva naša dela neminovno sa sobom nose posledice.

Pripremio Goran Ćatić

Imate li komentar? Kliknite ovde



                                      

.... divljina

 

 
 

2003-2010 © Životinjsko carstvo