Hobotnica - Životinjsko carstvo

Hobotnica, biće iz legendi, razbuktale mašte i nezaboravnih romana čuvenog Žila Verna. Sećate li se podmornice Nautilus i njenog hrabrog kapetana Nema? Ko ih se ne bi sećao. Hrlili smo u bioskope, gledali 20.000 milja pod morem po nekoliko puta i nanovo se vraćali u mrak sale da još jednom čujemo tajnovite šumove iz okeanskih dubina. Nestrpljivo smo iščekivali da se pojavi zastrašujuća hobotnica, monstrum čiji su kraci zaustavili hrabru posadu.
Nema tog gledaoca kome užasni kraci nisu uterali strah u kosti, izazvali gađenje prema takvom biću koje, mora biti, samo vreba negde u dubinama da ponovo čoveku zagorca život. Kakve li zablude...

Hobotnica jeste jedno od najstarijih bića na našoj Planeti. Tokom dugih milenijuma malo se šta promenilo u njenom spoljnjem izgledu i unutrašnjem rasporedu. Možda je zato i preživela sva iskušenja evolucije u kojoj su, učili su nas bar tako, opstali samo najsposobniji. Važi li to i za hobotnicu? Svakako!

Zato i naseljava gotovo sva mora i okeane, ima je na nezamislivim dubinama, a nađe se u plićacima. Zaroni u nedokučivu tamu okeana ili izađe noću na obalu i `prošeta` stenjem u potrazi za neopreznim rakom ili ostacima hrane kupača. Beskrajno je šarmantna, pametna i ni malo zla. Ima je i u našem moru, još kako. Od bokokotorskog zaliva do Ulcinja. Nemilice je tamane, ali ona opstaje, kao da hoće reći: ne možete vi nas toliko pohvatati koliko smo mi u stanju da se reprodukujemo.

Kameleon je malo dete
Hobotnica [Octopus vulgaris] je glavonožac, dvoškržni, sa osam krakova. U nas je zovu još i hobota, krakatica, obodnica... Glavonožac, dakle, što znači da nosi svoje noge [možda pre svoje ruke] na glavi. Gde se, zapravo, nalazi glava u toj bezlično] masi? Mogli bismo da nazovemo glavom taj deo tela na kome su oči a sadrži mnoštvo nervnih završetaka - ganglija, skoro čitav jedan mozak. Ruke ili pipci, zrakasto se pružaju iz oblaste glave i imaju svaki po dva reda sisaljki. E, to je jedna od razlika u odnosu na njenog bliskog rođaka muzgavca [ili mrkača, Ozoena moschata] koji je znatno manji, raste do pola kilograma težine i nije ni izdaleka tako privlačan.

Zahvaljujući tim sisaljkama, hobotnica može čvrsto da se pripije uz stenje i da se kreće u svim smerovima. Sposobna je da na taj način brzo puzi, mada to nije ništa u odnosu na brzinu koju postiže plivajući kroz vodu, kada primenjuje svoj reaktivni pogon. Naime, vodu koju zadržava u jednom repu izbacuje snažno pomoću stomačne cevi [sifon] i [po principu zakona akcije i reakcije] izaziva brzu kretnju unazad. Hobotnica tada dobija ubrzanje jer poprima hidrodinamičan oblik. Prilikom `prizemljenja`, trenutno širi svojih osam nogu [ruku] kako bi se uhvatila za dno, istovremeno menjajući boju u kolorit okoliša.

Čudesna struktura pipaka koji su načičkani vakuumskim sisaljkama

Ovo je jedna od njenih zadivljujućih osobina. Sto se menjanja boja tiče, kameleon je pravi amater. Prema raspoloženju, ili izgledu dna, hobotnica može iznenađujućom brzinom da promeni raspored pigmenata u svojim ćelijama, a samim tim i boju kože. Tu stvari stoje ovako. Zamislite sićušne kuglice, elastične i ispunjene raznim bojama - žutim, crvenim, mrkim..., već prema vrsti hromatofora [ćelija pigmenta]. Od svake kuglice zrakasto se pružaju mikroskopska mišićna vlakna. Opuštena kuglica je samo jedna tamna tačka, gotovo nevidljiva. Kada se mišićna vlakna grče, ona dobija oblik diska. Pošto se mnoge susedne ćelije sa pigmentima slažu, na određenim delovima tela dobija se boja njihove pigmentacije.

Ali, nije sve baš tako jednostavno. Pre svega, zato što se tu često nalazi veliki izbor pigmentnih ćelija raznih boja: a ispod sloja hromatofora nalazi se sloj blistajućeg belila sastavljenog od dva tipa ćelija - eukofore [bele] i irodofore [bele sa sedefastim odsjajima]. Zapravo, to je kombinacija hromatofora raznih boja, smeštenih na blistavo beloj osnovi. Pošto čitavu ovu šarenu predstavu režira nervni sistem, shodno svom raspoloženju i potrebi, a zahvaljujući grčenju i opuštanju elasličnih mišićnih vlakana koja povezuju hromatofore, hobotnica gotovo trenutno menja boju. To je, dakle, ono što je čini izuzetnom u poređenju sa ostalim životinjama, pa i u poredenju s kameleonom, čiji pigment teškom mukom tj. daleko sporije prelazi unutar hromatofora.

Lovac i žrtva
Ovako brza pramena boje svakako joj obezbeđuje dobru zaštitu, ali time nisu iscrpljene sve njene mogućnosti kamuflaže. Neobična je, na primer, njena promena strukture kože. Potkožni mišići joj omogućavaju da dobije glatku, zrnasto rapavu ili čak površinu načičkan grbama. Tada neodoljivo podseća na alge koje prijanjaju uz stenu. Čak i najiskusnijim roniocima je umela da bude ispred nosa, a da je ne primete. Tek kasnije, analizom podvodnih snimaka, shvatili su da im se smeskala dok su je preletali. Ako joj i to ne pomaze, poseze za svojim pretposlednjim adutom, a to je izbacivanja oblaka mastila. Ta crna `magla` oslepljuje napadaca i dok se voda ne razbistri hobotnica je na sigurnom.

Uprkos svemu, hobotnica je često zrtva dva opasne grabljivice: ugora i murine. Oni se jednostavno pomame ako je osete u blizini. Ali, bez obzira kolika je, hobotnica se ni tada ne predaje. Počinje borba na život i smrt. Napadač pokušava da joj otkida deo po deo tela, a ona napadaču da ugura krake u skrge i snažno ih razmakne. Ako joj to pođe za rukom, borba je u najmanju ruku nerešena. Ronioci su katkad svedoci hrabrih borbi za opstanak koje je hobotnica, uprkos gubicima, rešavala u svoju korist. Ona ce regenerisati svoje pipke, ali napadač se nikada neće povratiti u život.

Istovremeno izbacivanje mastila i brzi bez od kamermana [www.divegallery.com]

Inače, njena glavna hrana su ljuskari, najviše krabe, ali nije gadljiva ni na jastoge. Kada napada, to je mudri taktičar. Prilazi iz mrtvog ugla, pažljivo se trudeći da bude izvan domašaja oštrih klješta. Zatim naprosto skoči na plen i svojim ustima naoružanim kljunom [čvrst, veoma nalikuje papagajskom] buši oklop i ubrizgava svoj anestetik koji parališe žrtvu. Taj sok ujedno i rastvara čvrsto meso raka pa hobotnica onda na miru pristupa gozbi.

Nežna bića
Hobotnice se mnoŽe obično tokom proleća. U tom periodu idu u pliće vode kako bi lakše našle partnere. Posle dugog i nežnog udvaranja, prašenog promenama najraskošnijih koloritnih ljubavnih poruka, odvija se paranje. Skoro, pa - Platonska ljubav. Naime, mužjak, pomoću jednog od svojih osam pipaka smešta u rep ženke neku vrstu kapsule sa spermatozoidima koji će tamo ostati sve dok se jajašce ne oplodi. Posle ove diskretne igre partneri se zauvek rastaju. Posle mesec dana jaja prečnika dva milimetra, nagomilana u nizu, pričvršćena su na svodu neke pećine ili pukotine u steni.

Mama hobotnica je brižna i požrtvovana. Danima i nedeljama dežura kraj svog potomstva, čisti ih, razmešta, mazi...Čak zaboravlja i na vlastitu ishranu pa može da izgubi i do trećine telesne težine. Tri do četiri nedelje kasnije, ukoliko je temperatura niska, larve izlaze iz jajašaca. One su potpuno nalik na odrasle hobotnice, samo što su sićušne [3 milimetra] i providne. Razilaze se po moru gde žive životom planktona oko mesec ill dva pre nego što dospeju na dno. Pošto im je omogućila zivot, majka iscrpljena dugotrajnim naporima za potomstvo, tiho umire...

Taj tuzan kraj nas opominje da ne sudimo olako o bićima koje ne poznajemo, čak ni kada, poput hobotnice, nemaju razvijeni mozak, vec samo centralni nervni sistem i - dušu.

Pored svih zanimljivosti iz svog zivota, ona je za naučnike sačuvala jos mnoge tajne. Svi se slažu da je, bez sumnje, biće sa razvijenom psihom koja prevazilazi čak i mnoge kičmenjake. Različiti testovi potvrđuju oštrinu njenog zapažanja, mogućnost da se orijentiše u nepoznatom lavirintu. Takođe, ako joj se pokaže zatvorena boca u kojoj je račić ume da odvrne poklopac...
Branko Kopunović
tekst preuzet iz revije Natura

....naslovna strana		....pretraživanje
	Hobotnica

	Hobotnica, biće iz legendi, razbuktale mašte i nezaboravnih romana čuvenog Žila Verna. Sećate li se podmornice Nautilus i njenog hrabrog kapetana Nema? Ko ih se ne bi sećao. Hrlili smo u bioskope, gledali 20.000 milja pod morem po nekoliko puta i nanovo se vraćali u mrak sale da još jednom čujemo tajnovite šumove iz okeanskih dubina. Nestrpljivo smo iščekivali da se pojavi zastrašujuća hobotnica, monstrum čiji su kraci zaustavili hrabru posadu. Nema tog gledaoca kome užasni kraci nisu uterali strah u kosti, izazvali gađenje prema takvom biću koje, mora biti, samo vreba negde u dubinama da ponovo čoveku zagorca život. Kakve li zablude... Hobotnica jeste jedno od najstarijih bića na našoj Planeti. Tokom dugih milenijuma malo se šta promenilo u njenom spoljnjem izgledu i unutrašnjem rasporedu. Možda je zato i preživela sva iskušenja evolucije u kojoj su, učili su nas bar tako, opstali samo najsposobniji. Važi li to i za hobotnicu? Svakako! Zato i naseljava gotovo sva mora i okeane, ima je na nezamislivim dubinama, a nađe se u plićacima. Zaroni u nedokučivu tamu okeana ili izađe noću na obalu i `prošeta` stenjem u potrazi za neopreznim rakom ili ostacima hrane kupača. Beskrajno je šarmantna, pametna i ni malo zla. Ima je i u našem moru, još kako. Od bokokotorskog zaliva do Ulcinja. Nemilice je tamane, ali ona opstaje, kao da hoće reći: ne možete vi nas toliko pohvatati koliko smo mi u stanju da se reprodukujemo. Kameleon je malo dete Hobotnica [Octopus vulgaris] je glavonožac, dvoškržni, sa osam krakova. U nas je zovu još i hobota, krakatica, obodnica... Glavonožac, dakle, što znači da nosi svoje noge [možda pre svoje ruke] na glavi. Gde se, zapravo, nalazi glava u toj bezlično] masi? Mogli bismo da nazovemo glavom taj deo tela na kome su oči a sadrži mnoštvo nervnih završetaka - ganglija, skoro čitav jedan mozak. Ruke ili pipci, zrakasto se pružaju iz oblaste glave i imaju svaki po dva reda sisaljki. E, to je jedna od razlika u odnosu na njenog bliskog rođaka muzgavca [ili mrkača, Ozoena moschata] koji je znatno manji, raste do pola kilograma težine i nije ni izdaleka tako privlačan. Zahvaljujući tim sisaljkama, hobotnica može čvrsto da se pripije uz stenje i da se kreće u svim smerovima. Sposobna je da na taj način brzo puzi, mada to nije ništa u odnosu na brzinu koju postiže plivajući kroz vodu, kada primenjuje svoj reaktivni pogon. Naime, vodu koju zadržava u jednom repu izbacuje snažno pomoću stomačne cevi [sifon] i [po principu zakona akcije i reakcije] izaziva brzu kretnju unazad. Hobotnica tada dobija ubrzanje jer poprima hidrodinamičan oblik. Prilikom `prizemljenja`, trenutno širi svojih osam nogu [ruku] kako bi se uhvatila za dno, istovremeno menjajući boju u kolorit okoliša. Čudesna struktura pipaka koji su načičkani vakuumskim sisaljkama Ovo je jedna od njenih zadivljujućih osobina. Sto se menjanja boja tiče, kameleon je pravi amater. Prema raspoloženju, ili izgledu dna, hobotnica može iznenađujućom brzinom da promeni raspored pigmenata u svojim ćelijama, a samim tim i boju kože. Tu stvari stoje ovako. Zamislite sićušne kuglice, elastične i ispunjene raznim bojama - žutim, crvenim, mrkim..., već prema vrsti hromatofora [ćelija pigmenta]. Od svake kuglice zrakasto se pružaju mikroskopska mišićna vlakna. Opuštena kuglica je samo jedna tamna tačka, gotovo nevidljiva. Kada se mišićna vlakna grče, ona dobija oblik diska. Pošto se mnoge susedne ćelije sa pigmentima slažu, na određenim delovima tela dobija se boja njihove pigmentacije. Ali, nije sve baš tako jednostavno. Pre svega, zato što se tu često nalazi veliki izbor pigmentnih ćelija raznih boja: a ispod sloja hromatofora nalazi se sloj blistajućeg belila sastavljenog od dva tipa ćelija - eukofore [bele] i irodofore [bele sa sedefastim odsjajima]. Zapravo, to je kombinacija hromatofora raznih boja, smeštenih na blistavo beloj osnovi. Pošto čitavu ovu šarenu predstavu režira nervni sistem, shodno svom raspoloženju i potrebi, a zahvaljujući grčenju i opuštanju elasličnih mišićnih vlakana koja povezuju hromatofore, hobotnica gotovo trenutno menja boju. To je, dakle, ono što je čini izuzetnom u poređenju sa ostalim životinjama, pa i u poredenju s kameleonom, čiji pigment teškom mukom tj. daleko sporije prelazi unutar hromatofora. Lovac i žrtva Ovako brza pramena boje svakako joj obezbeđuje dobru zaštitu, ali time nisu iscrpljene sve njene mogućnosti kamuflaže. Neobična je, na primer, njena promena strukture kože. Potkožni mišići joj omogućavaju da dobije glatku, zrnasto rapavu ili čak površinu načičkan grbama. Tada neodoljivo podseća na alge koje prijanjaju uz stenu. Čak i najiskusnijim roniocima je umela da bude ispred nosa, a da je ne primete. Tek kasnije, analizom podvodnih snimaka, shvatili su da im se smeskala dok su je preletali. Ako joj i to ne pomaze, poseze za svojim pretposlednjim adutom, a to je izbacivanja oblaka mastila. Ta crna `magla` oslepljuje napadaca i dok se voda ne razbistri hobotnica je na sigurnom. Uprkos svemu, hobotnica je često zrtva dva opasne grabljivice: ugora i murine. Oni se jednostavno pomame ako je osete u blizini. Ali, bez obzira kolika je, hobotnica se ni tada ne predaje. Počinje borba na život i smrt. Napadač pokušava da joj otkida deo po deo tela, a ona napadaču da ugura krake u skrge i snažno ih razmakne. Ako joj to pođe za rukom, borba je u najmanju ruku nerešena. Ronioci su katkad svedoci hrabrih borbi za opstanak koje je hobotnica, uprkos gubicima, rešavala u svoju korist. Ona ce regenerisati svoje pipke, ali napadač se nikada neće povratiti u život. Istovremeno izbacivanje mastila i brzi bez od kamermana [www.divegallery.com] Inače, njena glavna hrana su ljuskari, najviše krabe, ali nije gadljiva ni na jastoge. Kada napada, to je mudri taktičar. Prilazi iz mrtvog ugla, pažljivo se trudeći da bude izvan domašaja oštrih klješta. Zatim naprosto skoči na plen i svojim ustima naoružanim kljunom [čvrst, veoma nalikuje papagajskom] buši oklop i ubrizgava svoj anestetik koji parališe žrtvu. Taj sok ujedno i rastvara čvrsto meso raka pa hobotnica onda na miru pristupa gozbi. Nežna bića Hobotnice se mnoŽe obično tokom proleća. U tom periodu idu u pliće vode kako bi lakše našle partnere. Posle dugog i nežnog udvaranja, prašenog promenama najraskošnijih koloritnih ljubavnih poruka, odvija se paranje. Skoro, pa - Platonska ljubav. Naime, mužjak, pomoću jednog od svojih osam pipaka smešta u rep ženke neku vrstu kapsule sa spermatozoidima koji će tamo ostati sve dok se jajašce ne oplodi. Posle ove diskretne igre partneri se zauvek rastaju. Posle mesec dana jaja prečnika dva milimetra, nagomilana u nizu, pričvršćena su na svodu neke pećine ili pukotine u steni. Mama hobotnica je brižna i požrtvovana. Danima i nedeljama dežura kraj svog potomstva, čisti ih, razmešta, mazi...Čak zaboravlja i na vlastitu ishranu pa može da izgubi i do trećine telesne težine. Tri do četiri nedelje kasnije, ukoliko je temperatura niska, larve izlaze iz jajašaca. One su potpuno nalik na odrasle hobotnice, samo što su sićušne [3 milimetra] i providne. Razilaze se po moru gde žive životom planktona oko mesec ill dva pre nego što dospeju na dno. Pošto im je omogućila zivot, majka iscrpljena dugotrajnim naporima za potomstvo, tiho umire... Taj tuzan kraj nas opominje da ne sudimo olako o bićima koje ne poznajemo, čak ni kada, poput hobotnice, nemaju razvijeni mozak, vec samo centralni nervni sistem i - dušu. Pored svih zanimljivosti iz svog zivota, ona je za naučnike sačuvala jos mnoge tajne. Svi se slažu da je, bez sumnje, biće sa razvijenom psihom koja prevazilazi čak i mnoge kičmenjake. Različiti testovi potvrđuju oštrinu njenog zapažanja, mogućnost da se orijentiše u nepoznatom lavirintu. Takođe, ako joj se pokaže zatvorena boca u kojoj je račić ume da odvrne poklopac... Branko Kopunović tekst preuzet iz revije Natura
....nestali		....ko je autor
....kućni ljubimci		....usluge
....ekologija		....kontakt
....divljina		....saradnja
....forum		zahvaljujem se....
....saopštenja		....adrese
....galerija




	2003-2006 © Životinjsko carstvo